Rotterdam Amsterdam Utrecht
Emmen
Ede
Nijmegen
Breda
Eritrea
Kalendar Sveštenstvo Ikone
 
 
CRKVE Saradnici
Moslovača Gora, Hrvatska
Некадашњи Манастир Бршљанац налазио се у планини Гарићу (Мославачка гора ) између села Бршљанице, Кутинице, Подгарића и Малог Прокопа.

brsljanac1_v
 
Фотографија садашњег стања (2008.год.)

 
brsljanac2_v
 
Манастир Бршљанац код Велике Бршљанице24. јула 2005. године.Митрополит Јован држи проповед.

brsljanac3_v

Капела Манастира Бршљанца.
 
Овај Манастир звао се најпре Кутина или Кутиница јер је првобитно био саграђен између села Крајишке и Паорске Кутинице на паорском земљишту. Кад се Манастир преселио овамо, где се данас налази капела а то је било четрдесетих година XVIII века, почиње се он због близине села Бршљанице називати Бршљанцем. Манастир се понекад звао и Гарјевица по планини у којој се налазио.

Српска насеља ојачала су у Мославини 1690, кад је генерал Капара у мају те године доселио овамо многе Србе из наших јужних крајева. Највећа група од 6000 Срба кренула је из ужичке околине, па је врло вероватно један део тих Срба насељен у Мославини заједно са оним досељеницима који су дошли из Босне. Тада су насељена села око Вуковја, Ступоваче, Пашијана и Миклеушке. 1715. године појављује се у овом крају калуђер Гаврило Поповић који сам у планини између две Кутинице поче градити мали манастир од дрвета на земљишту грофа Ердели. Цркву је посветио Светом Ђурђу.

Не признавајући јурисдикцију тадашњег марчанског унијатског епископа, Гаврило се обратио карловачком митрополиту Викентију Јовановићу, који му је 4. децембра 1719. дао грамату на парохију при цркви Св. Ђурђуа са селима Миклеушка, Селиште, Ступовача, Вуковје, Чаире, Бршљаница, Дишник, Поповац, Подгорје, Пашијан и Кутина.

К овоме ретко духовном и честитом калуђеру придружио се и млади калуђер Василије Полимац-Паприца родом из села Грмушани на Банији а постижен у манастиру Комоговина. Чим су изградили црквицу и најнужније зграде отворили су Гаврило и Василије 1724. у свом манастиру школу у којој се учило око тридесеторо српске деце. Ту се није радило само о учењу и спремању монашког подмлатка већ о обучавању писмености деце из ширих народних слојева. Из њихове школе свакако ће бити онај Симеон ђак из Бршљанице, као и кувеждински ђакон Анатолије Петковић.

Подизањем цркве Светих Арханђела у Малој Бршљаници и цркве Светог Томе у Дишнику сужавала се манастирска парохија и свела на села Подгарић, Чаире и Кутиницу. Међутим то није умањило значај манастира, који се 1741. године немајући мира на грофовском земљишту ни могућности за економски развој, сели односно премешта, на крајишко земљиште дубље у планину Гарјевица између села Подгарића и Мале Бршљанице. Калуђер Василије говори да се на том земљишту уз помоћ верног народа подиже црква. 1745. године Принц Хилдбургсхаузена како га назива Василије признаје и допушта оснивање манастира.

Међе манастира у том писму биле су између међе кутинске, Подгарића и Бршљанице. Нова манастирска црква била је посвећена Светом Николи а ранија црква Светог Ђурђа постала је манастирска капела. Духовних Гаврило скупљао је помоћ током градње манастира и по другим епархијама Темишварској, Бачкој. 1750 године добили су дозволу од Митрополита да могу скупљати прилоге и у Арадској епархији. Када је манастир био саграђен Гаврило је умро а на његовом месту наследио га је Василије Полимац.Тако је 1755. у манастиру Бршљанац било чеитри калуђера који су заједно са својим духовником Василијем изграђивали и улепшавали манастир.

Манастир је имао доста прриложника међу којима је био имућни цинцар Андрија Месале-Месаревић из Иванић града који је приложио часну трпезу чија плоча лежи на пет врло укусно урађениг стубова од црвенкасто-смеђег мермера. Приложио је и златни путир који се касније налазио у сеоској цркви у Бршљаници, где се данас налази и часна трапеза. Иконостас је 1773. године израдио « молер « Лазар који је касније био и у манастиру Пакри и тамо помагао Василију Остојићу на изради иконостаса. Управо када је уређивање манастира привођено крају умро је и други оснивач духовник Василије Полимац 29.децембра 1773 године.

Управу је добио јеромонах Теофило Божић који се из писаних докумената потписивао као « наследник јеромонах «. Овај манастир, у овом периоду свог постојања имао је јак духовни центар и стециште свих жељних религиозне утехе чиме је и стекао велики углед и многе прилоге за своје издржавање. После смрти јеромонаха Теофила, у манастиру је остао сам јеромонах Рафаило као једино свештено лице.

У време аустријске царице Марије Терезије већ се увелико радило на редукцији манастира, којој ни овај у истину духовни центар није одолио. Манастир Бршљанац није испуњавао ниједан од два главна услова: нити је имао осам монаха нити довољно земље за њихово издржавање. Генерал Клефелд око 1769. године узео је сво земљиште које је манастир уживао. Манастиру је 1776. године узета и парохија и припојена бршљаничкојпарохији.

На Синоду држаном 1774. предвиђени су Пакрачкој епархији за укидање манастири Света Ана, Дреновац и Бршљанац. Неколико пута свештенсто овог краја слало је молбу за укидање одлуке о укидању манастира Бршљанац али без успеха. Апарат апсолутистичке државе није марио за молбе свештенста и народа овога краја иако су давали гаранције за опстанак манастира тако да је генерал Гурецки из Бјеловара тражио од Митрополита Видака 1779, да се калуђери манастира Бршљанца коначно преселе у Манастир Лепавину. Акт о припајању Бршљанца Лепавини сачињен је 9. септембра 1779. године. Манастир је после пресељења калуђера опустио, служило се само о храмовним славама.

Тако 1840. већ у Бршљанцу није поред цркве било више никакве зграде где би се народ склонио кад тамо дође. Ћелијско здање је порушено и материјал од њега употребљен је за градњу официрске штације у Ступовачи. Комисија, које се те године састала имајући у виду само материјалне интересе, одлучила је да се црква сруши. Комисија је наредила сељанима да дођу да руше манастир, сељани су дошли без потребног оруђа одбивши да то ураде, те су били бичевани. На крају власт је сама срушил цркву манастира Бршљанац.

Какав је био изглед манастира-не знамо. Зна се да је била зидана од тесаног камена. Била је дуга 8 хвати и једну стопу а широка 4. Имала је зидани звоник са два звона. Њен камен узидан је у данашњу цркву у Бршљаници у којој се налази и манастирска часна трпеза, иконостас и лош по неке иконе, утвари и књиге. Његов иконостас сликао је «молер» Лазар, веома је сродан са иконостасима Грабовановим и других нашим сликара тог времена.

На манастирском црквишту подигнута је капелица, а после рата 1991- 1995.г. обновљена је и служи се повремено. Свештеник из Велике Бршљанице подигао је дрвени трем испред капеле 2007.године.
Фото и текст преузео Славиша Т. Јовановић из Пожаревца - webmaster са сајта Митрополије Загребачко-Љубљанске


Copyright © 2005 -

Српска православна Црква - Информативни портал СПЦ Холандија

OFICIJELNI SAJT SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE ZAPADNO-EVROPSKA MOJA EPARHIJA U DIJASPORI

Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету Православно хришžанство.ru. Каталог православних ресурса на интернету
Podržite naš sajt kliknite na banere!

e-mail: webmaster@pravoslavlje.nl