Rotterdam Amsterdam Utrecht
Emmen
Ede
Nijmegen
Breda
Eritrea
Kalendar Sveštenstvo Ikone
 
 
CRKVE Saradnici

МАНАСТИР КОПОРИН
 

Манастир Копорин налази се у питомој удолини Копоринске реке, по којој је, највероватније, добио име. Ова, по Феликсу Каницу "романтична увала", окружена је богатим пољима и виноградима валовите Шумадије, у троуглу који чини пут Велика Плана - Смедеревска Паланка - Рача. У средњем веку овуда је пролазио пут који је из Београда преко Колара и Паланке ишао за Јагодину и даље на југ. То је била једина веза Београда са Цариградом. Пут је био велика предност док је трајала српска средњевековна држава, али је био кобан за време ропства, јер су њиме турски пљачкашки одреди лако стизали до манастира.
Не може се са сигурношћу говорити о ктитору манастира Копорина и години његовог подизања, јер недостају примарни извори: оснивачка повеља, ктиторски натпис или уобичајена ктиторска композиција. Не помиње се ни у литерарним изворима средњега века. Народно предање приписује манастир деспоту Стефану Лазаревићу, што је прихваћено јер то извори не оспоравају. Овако мали манастир, тешко да може бити задужбина једног владара, уз то богатог и префињеног укуса, какав је био Стефан. Вероватније је да је био "втори ктитор", тј. онај који је завршио од другог већ започети манастир, или га одузео неком великашу због "невере". Има примера да је деспот радио и једно и друго, а његов портрет на западном зиду цркве потврђује његово учешће. Уосталом, близу Копорина је Некудим, летњиковац деспота Стефана одакле је често ишао у лов. Побожном деспоту добро је дошла једна овако мала и скривена богомоља. Време подизања Копорина пада у прву деценију XV века, јер је на фресци Стефан приказан са деспотском круном на глави, док је ликом млађи за читаву деценију од лика у Манасији. Нисмо у могућности да било шта кажемо о даровима које је манастир од свог ктитора и владара добио.
Црква је првобитно била посвећена светом Арханђелу, јер тај податак налазимо у турским пописима. Обнављањем манастира у прошлом веку, из незнања или се поводећи за народном традицијом, манастир је посвећен Светом архиђакону Стефану, заштитнику српске средњевековне државе и династије Немањића. Ми већ имамо примере да је из незнања промењено име манастира или посвета цркве. Никола Луњевица нпр. обнавља манастир Вујан испод истоимене планине а касније се из турских докумената сазнало да се манастир у средњем веку звао Обровин. Манастир Стјеник на планини Јелици подигнут пре Маричке битке 1371. године, по народном предању задужбина браће Мрњавчевић, имао је цркву посвећену Рођењу Пресвете Богородице. Пошто је био спаљен, Срби га 1802. године обновили, али су цркву посветили Светом Јовану Крститељу. Овакви случајеви су се догађали када би манастир провео дуго времена у рушевинама и без братства, а у народу се изгубило сећање на право име и посвету цркве.
ИСТОРИЈА - Из целог средњег века имамо само један помен манастира Копорина. У њему је 1453. године, "многогрешни Христу раб дијакон Дамјан", преписао "повељенијем преосвештенаго архиепископа зетскаго кир Јосифа", хронику Житије и житељство краљ и цареј србских; који по ком и колико царствова, познатију у нашој науци под именом Копорински летопис. Немамо података како је манастир дочекао турску окупацију и шта се десило са братством. Први помен из турског ропства налазимо у попису извршеном 1516. године, који каже да у манастиру има "три куће", што значи да у манастиру нема монаха већ његово имање обрађују три сеоске породице, које султановој благајни плаћају 220 акчи, на име дажбина разрезаних на манастир. Попис из 1572. године лоцира манастир Копорин код села Брадашево, које данас не постоји. Дажбине манастира су незнатно смањене - на 200 акчи. Попис не помиње монахе нити сеоске куће, што значи да је манастир био напуштен али није разрушен и обеспоседован. Попис извршен у време Мурата III, вероватно 1588-1590. године, саопштава да у манастиру живи четири монаха, који за манастирско имање плаћају 300 акчи годишње. Ово васкрсавање манастира Копорина у другој половини XVI века, мора се довести у везу са обновом Пећке патријаршије 1557. године и радом патријарха Макарија Соколовића. После тога извори ћуте о историји манастира. Манастир је вероватно страдао и опустео у времену патријарха Јована Кантула (1592-1614), када је много парохијских и манастирских цркава порушено и попаљено. Било је то време кад су и мошти Светога Саве спаљене. Можда је страдао и у току Бечког рата (1883-1890) када се одиграла и сеоба Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем. Не помињу га описи визитације цркава и манастира које су обављене у време аустријске окупације северне Србије, што је сигуран знак да је у то доба био пуст. У рушевинама, обрастао у шуму, без братства, провео је манастир Копорин време Кочине Крајине и оба српска устанка почетком XIX века. Служио је као склониште хајдука и одметника.
Први покушај обнове везан је за време кнеза Милоша и извесног Стојадина Ђорђевића из Вишевца. Покушај није донео резултате јер га кнез Милош није подржао, пошто је на простору Копорина држао алију и у њој "жирио" (гојио) свиње или је издавао сељацима у најам. Следећи покушај у време кнеза Михајила, везан је за Стефана Петровића - Книћанина, началника смедеревског округа, који је водио живу агитацију по селима да се Копорин обнови. Книћанин је тражио од митрополита да Копорину да ранг "окружног манастира", јер у смедеревском округу нема ни једног манастира "а скоро у свакоме окружију имаде обштежителни монастира, у коме до два, а негди пак и по три, а и по четири". Како је митрополит одбио обнову, док се не обезбеде материјални услови за издржавање манастира и братства, то началник уз помоћ Министарства просвете решава и тај проблем. Он организује састанак митрополитовог изасланика протопрезвитера Вићентија Протића из Смољинца са народом из околних села и кметовима Велике Плане, Марковца, Аџибеговца и Ракинца, који поклањају Копорину комплекс од 400 хектара. До обнове није дошло, јер су ускоро с власти пали Обреновићи а са њима и људи који су водили акцију за обнову Копорина. Манастир је обновљен крајем седамдесетих година прошлога века, а акцију је водио срески начелник из Смедеревске Паланке уз помоћ верника из поменута четири села. Манастир је добио само једног монаха, а неколико сељака из Радовања били су "стараоци" манастирски. У обновљеном манастиру боравио је Феликс Каниц и оставио доста података о Копорину.
Реорганизацијом Српске цркве на основу Устава 1932. године Копорин је ушао у састав Браничевске епархије, када му је посвећена већа пажња. За време немачке окупације братство се разбежало а јеромонах Серафим одведен у логор на Бањици, па су у манастиру служили свештеници из Велике Плане. Нормално стање успостављено је тек 1946. године. На предлог епископа Хризостома, Свети архијерејски синод СПЦ претворио је 1958. године Копорин у женски општежитељни манастир.
ОБЈЕКТИ - Манастир је у средњем веку, обзиром на њихову духовну, просветну, друштвену и сваку другу улогу, сачињавао комплекс који су чинили: манстирска црква, звонара и конак сачињен од једне или више зграда. Осим келија, у оквиру конака су се налазили и: кухиња, трпезарија, капела, одељења за старешину манастира, економа и остале. Поред тога, у сваком манастиру постојали су: странопримница (за пријем гостију), сиротиште (за смештај незбринуте сиротиње), старачки дом (за стара и напуштена лица) и болница. То је било правило за велике манастире. Шта је од свега тога имао један мали манастир као Копорин, тешко је рећи, јер података нема, а археолошка истраживања нису вршена.
ЦРКВА - Група мајстора из Старе Србије (Македоније) подигла је цркву и остале манастирске објекте.
Архитектура Црква је зидана од ломљеног камена, мало или нимало притесаног, као већина цркава тог времена. У темељу и угловима зидова коришћени су квадери тесаног камена већих димензија, док у горњим деловима има сиге. Зидови су прави и равни, без украса и немалтерисани. Једини декоративни елементи на фасадама јесу високе слепе аркаде или слепе нише. Цигла је коришћена само у горњим зонама, ради декоративности или да олакша конструкцију. Над централним делом подигнут је осмострани тамбур кубета који лежи на квадратном постољу ослоњеном на пиластре. Убрзо после изградње цркве уз западну фасаду подигнута је припрата. Црква нема певничких апсида, а олтарска је, изгледа, проширена у време када је дозидана припрата. Светлост улази кроз пет узаних прозора, ка унутрашњости левкасто проширених. Под у цркви је од цигле димензија 25х25 цм. Црква и кубе покривени су оловом, а припрата и олтар ћерамидом.
Живопис - Копорински живопис је дело сликарске радионице митрополита Јована. Њене је сликаре из Старе Србије (Македоније) довео у Србију његов брата јеромонах Макарије због осликавања Љубостиње а затим Копорина. Стога није чудо што сликарство Копорина подсећа на сликарство цркве Светог Андрије (Андреаша) на реци Трески. Знаменит је фреско портрет деспота Стефана, на западном зиду цркве јужно од улаза. Деспотово лице је светлорумене боје, са малом брадом и мрком гргуравом косом. Одећа је владарска, богато украшена бисерима, са укрштеним лоросом под грлом, са много веза и драгим камењем плаве и румене боје. У десној руци држи скиптар, који се на врху завршава крстом од нанизаних бисера. Левом руком чини гест препоруке који се вероватно односи на правог ктитора Копорина, али је тај део фреске оштећен. У првој зони приказани су свети ратници, мученици и великомученици, пустињаци, аскете и архијереји. Већина је приказана у природној величини, најчешће анфас а ређе у профилу. У другој зони приказане су сцене Страдања Христова, а у трећој зони Велики празници. У циклусу Страдања Христовог приказане су сцене: Христос на суду, Ругање Христу, Молитва у Гетсиманском врту, Одрицање Петрово, а у циклусу Великих празника: Богојављење, Сретење, Полагање у гроб и Силазак у ад. Из Богородичиног циклуса приказана је само сцена Благовести. Иконостас је рустичне израде, који, као и иконе на њему, потиче из прошлога века.
Осим цркве, манастир Копорин има неколико објеката за смештај сестринства и гостију и оних неопходних за рад манастира. Треба нагласити да је све изграђено у једном кратком року, тако рећи у једном даху: од досељавања сестринства 1958. до 1971. године. Сви су објекти темељно урађени од цигле и камена, у истом стилу, и представљају украс манастира.
ЗВОНАРА - Стару дрвену звонару заменила је 1976. године звонара од камена и цигле. Приземље је искоришћено за продавницу свећа.
НОВИ КОНАК је изграђен 1966. године и има сутурен, приземље и спрат. Поред келија за монахиње и трпезарије, у конаку је капела посвећена Рођењу пресвете Богородице.
КОНАК ЗА ВЕРНЕ је изграђен 1968-69. године као простор који треба да служи да се сместе и угосте верни о црквеној слави и разним пригодним свечаностима.
КОНАК ЗА ГОСТЕ је изграђен 1970-71. године и има собу за епископа, гостинску собу и кухињу.
САБОР код манастира је на дан светог архиђакона Стефана, 15/2. августа тј. на дан црквене славе, и на дан деспота Стефана 1. августа/19. јула, када је и Епархијски дан, тј. слава Епархије браничевске.
Адреса: 11320 Велика Плана; тел: 026/522-173

Фото и текст обрада Господин Ненад Глишић из Будисаве код Новог Сада уредник и главни сарадник сајта. 


Copyright © 2005 -

Српска православна Црква - Информативни портал СПЦ Холандија

OFICIJELNI SAJT SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE ZAPADNO-EVROPSKA MOJA EPARHIJA U DIJASPORI

Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету Православно хришžанство.ru. Каталог православних ресурса на интернету
Podržite naš sajt kliknite na banere!

e-mail: webmaster@pravoslavlje.nl