Rotterdam Amsterdam Utrecht
Emmen
Ede
Nijmegen
Breda
Eritrea
Kalendar Sveštenstvo Ikone
 
 
CRKVE Saradnici
МАНАСТИР ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
Лешје код Параћина

Манастир и село данас се називају Лешје, док је средњовековни облик назива, који се спомиње у писаним изворима, Лештије, што значи место на коме обилују леске. Мештани, међутим, спомињу и једно предање, да је манастир, не зна се тачно када, добио име по лешевима ту пострадалих мученика.

Писани историјски извори о манастиру сведоче да је жупан Вукослав , на својој баштини у пустоши Петрус између 1355. и 1360. год. као своју задужбину, подигао Богородичину цркву. Заједно са синовима Држманом и Црепом поклонио је цркву и део баштинског поседа манастиру Хиландару 15. октобра 1360. године. Властелинство, са црквом Богородице петрушке, доведено је, међутим, небригом Хиландараца до „последњег запустенија“, због чега су Цреп и „старац Дионисије“ (Држманово монашко име), обративши се цару Урошу, затражили и повратили своју баштину. После смрти старца Дионисија (између 1375. и 1379/80.), који је несумњиво успешно управљао манастиром са бројном обитељи, Хиландарци су затражили свој бивши посед. Исход је био да је патријарх Јефрем пресудио у Црепову корист, што је потврдио и Јефремов наследник, патријарх Спиридон, а коначно и сам кнез Лазар.

У метежу после косовског слома државе, изгледа да је Хиландар некако поново ушао у посед манастира „Лештија“. Црепов син Венедикт водио је нову парницу, коју је, са саветом патријарха и сабора митрополита, игумана и властеле, деспот Стефан 1411. године пресудио у његову корист.

Венедикт је веома дуго био игуман Лешјански. Године 1452. спомиње се да је деспот Ђурађ Бранковић „игумана Лештијанског кир Венедикта“, као нарочито угледну и поверљиву личност, одредио као члана посланства која је ишла да од султана моли дозволу за пренос моштију светог апостола и јеванђелиста Луке у Србију. Венедикт је почетком 1453. и допратио мошти из Рогоса у Смедерево. Сачуван је опис овог догађаја који сведочи да су мошти на најсвечанији начин неколико недеља ношене кроз Деспотовину. Није искључено да су мошти том приликом, макар краће време, боравиле и у Лешју.

У време Венедикта Цреповића Богородичин манастир у „Лештију“ био је духовни и културни центар, у живој вези са Светом Гором. Познато је да је Венедикт 1426. године боравио на Светој Гори, и тада је за њега један Шестоднев Светог Јована Златоуста преводи монах Јаков, а други с грчког преводи он сам „у славу Божију и Пречистије Матере Божије Лештијанскије“. Лешје је Венедикт напустио када је постао грачанички и новобрдски митрополит. После пада Новог Брда добио је 1456. год. од деспота Ђурђа Бранковића на доживотну управу манастир Враћевшницу, а након пада Смедерева 1459. повукао се на Свету Гору у манастир Светог Павла где се упокојио и где је и сахрањен.

Историјски извори сведоче да је Цреп имао и ћерку, монахињу Анисију. О њој се зна веома мало. Као и за њеног брата Венедикта, познато нам је само њено монашко име, као и то да се упокојила 1426/27. године. У бревији манастира Велике Лавре на Светој Гори, спомиње се монахиња Анисуја „ћерка блаженог Церпа која се подвизавала у Србији у заједници својој“. Ми одавде не можемо да сазнамо да ли је она живела у Лешју, где јој је брат био игуман или је као монахиња боравила у неком другом, женском манастиру у Србији.

У средњовековним изворима у вези с манастиром, спомиње се појмови пустош Петрус и пустиња лештијанска .

Раније се сматрало да је овај крај у средњем веку назван пустињом јер је, наводно, по предању „до скоро“ био сав у песку. Међутим, уочено је да, иако у Србији постоји већи број каменитих, врлетних и ненасељених предела, ни један не носи назив пустиње, осим оних где је потврђено да су били настањени пустиножитељи. Ово треба схватити да је назив „лешјанска пустиња“ коришћен због монаха пустињака који су ту крајем XIV и у XV веку, а можда и раније, обитавали. Монаси пустињаци повлачили су се у испоснице у околини, а у манастир су долазили одређеним данима на Свете Литургије.

Из натписа у једном панегирику сазнајемо да је „у пустињи лештијанској“ по жељи деспота Стефана Лазаревића писао јеромонах Јован. Он је спадао у монахе Синаите. Познато је да су се монаси синаитског типа, због свог усамљеничког начина живота често интензивно бавили писањем и преписивањем књига. Тако је и у Лешју постојала скрипторија где се вероватно одвијала врло жива преписивачка активност, као и у многим другим манастирима у Србији у време деспота Стефана Лазаревића. Напустивши Лешје „кир Јован“ је прешао у манастир познат под именом Стјеник, где је наставио свој строги монашки подвиг живећи у пећини. Иначе, њега је одмах након мученичке смрти 1462. народ почео да поштује као светог преподобномученика. Чудотворне мошти Светог Јована Лешјанског и Стјеничког налазе се у манастирској цркви у Стјенику, помажући до данас свима који им са вером и молитвом притичу.


Манастир Лешје се, изгледа, последњи пут спомиње у турским попису из 1536. године, а већ у наредном турском попису, обављеном око 1570. године се не спомиње, на основу чега се може закључити да је до тада већ запустео. Народно предање говори да су последњи лешјански калуђери, заједно са хришћанима окупљеним око манастира, мученички пострадали побијени од Турака, који су након тог покоља и разорили манастир.

Археолошка истраживања на архитектури цркве, као и на о средњовековној некрополи око ње, поуздану су потврдила да је реч о култном месту са траговима живота још од XII века. Проучавања архитектуре Лешја показала су да се испод темеља цркве триконхосне основе налазе старији темељи .

Мада није сасвим поуздано потврђено из ког периода потичу материјални остаци цркава и Лешју, чињеница су да је светиња у Лешју веома стара. Несумњиво је на истом месту постоје материјални трагови више од једне цркве које потичу из средњег века, чиме се и овде потврђује распрострањена тежња да се испоштује континуитет затеченог култног места тиме што се цркве подижу на остацима старијих храмова.

Темеље (до висине 0,5 m) Богородичине цркве триконхосне тј. тролисне основе откопао је, према једном чудесном виђењу, 1923. године сељак Живан Марковић (1880-1972.) из Лешја, са помоћницима. На темељу старе цркве, у олтарском делу, Живан тада подиже црквицу врло скромних димензија, „на три дирека“, грађену каменом и покривену лимом.

Приликом последње обнове започете 2004. године, ова црква скромних димензија је сасвим уклоњена, а нови храм је саграђен на знатно обимнијим, донекле сачуваним, средњевековним темељима триконхосног облика уз извесна одступања од тог плана (рецимо, додата је припрата коју лешјански храм није имао у средњем веку ...). Још увек су у току радови на довршењу храма.

У току су и радови на ревитализацији куле с јужне стране цркве, коју су мештани назвали по барјактару кнеза Лазара, Орловићу Павлу, кула Орловића Павла. На њој је смештена манастирска звонара, а у приземљу се налази простор за прислуживање свећа. Кула - звоник је подигнута на масивним средњовековним остацима квадратне куле од притесаног камена, који су сачувани до висине од 1,80 m. На звонари се данас налазе 9 звона руске ливнице „Вера“ и једно изливено у Ћуприји 1990., а у плану је набавка још звона.

У нашој ризници, за сада скромној по броју светиња, мада не и по њиховој духовној вредности, налазе се: једна честица Часнога Крста Господњег, делић моштију једног од Светих 40 севастијских мученика, епитрахиљ и надбедреник Светог Јована Шангајског као и раса великог подвижника нашег времена старца Сампсона (Сиверса). Иначе, приликом освећења цркве у Часну трпезу уграђење су мошти косовског великомученика Светог кнеза Лазара.



Постоје јасна сведочанства да је Богородичин манастир у Лешју, у другој половини XIV векапа све до пада српске средњовековне државе, био манастир са бројном обитељи и значајан духовни и културни центар, у живој вези са Светом Гором. Није нам познато када је манастир разорен и запустео. У сваком случају, дуго је лежао у рушевини; прекрили су га земља и трава и обрастао је у коров. Више није било ни оних који би знали где се некада налазио. Живео је једино у старим хрисовуљама, историјским записима и народном предању. Но, као што је случај и на другим манастириштима, није била порушена светиња. Молитвама Пресвете Богородице којој је ова светиња посвећена, чудесним начином она је откривена и откопана 1923. године.

Обнова манастира и духовног живота у њему започела је у августу 2004. године, када је, с благословом епископа браничевског др Игњатија (Мидића), управу преузео јеромонах Јован Раванички, који је оформио женску манастирску обитељ. Прво богослужење након неколико векова, колико манастир није појао, било је свеноћно бденије уочи манастирске славе, празника Покрова пресвете Богородице 2004. год., које је одржано у импровизованој капелици у конаку. У почетку, ту су се вршила сва манастирска богослужења. Прва служба у новосазиданом храму , одржана на Велики петак 2005. године, била је канон „Плач Мајке Божије“, а прве Свете Литургије биле су оне на Велику суботу и Васкршње. Храм је осветио Његово преосвешенство епископ браничевски Игњатије на празник Покрова 2005. године. Данас светиња васкрсава уз помоћ Божију, прилозима благоверног народа, трудом настојатеља протосинђела Јована и његовог сестринства, као и остале духовне дечице његове.



Адреса манастира: Манастир Покрова Пресвете Богородице у Лешју код 35255 Параћина,

Телефони: 035/540-363; 064/5401-154
; 064/4039-475


www.manastirulesju.org.rs
 

Фото и текст обрада Славиша Т. Јовановић из Пожаревца - webmaster www.pravoslavlje.nl / www.manastiri-crkve.com /.


Copyright © 2005 -

Српска православна Црква - Информативни портал СПЦ Холандија

OFICIJELNI SAJT SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE ZAPADNO-EVROPSKA MOJA EPARHIJA U DIJASPORI

Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету Православно хришžанство.ru. Каталог православних ресурса на интернету
Podržite naš sajt kliknite na banere!

e-mail: webmaster@pravoslavlje.nl