Rotterdam Amsterdam Utrecht
Emmen
Ede
Nijmegen
Breda
Eritrea
Kalendar Sveštenstvo Ikone
 
 
CRKVE Saradnici

Manastir Nova Pavlica
Manastir se nalazi pored Ibra u Brveniku, nedaleko od manastira Stara Pavlica i ostataka tvrđave Brvenik. Podigli su ga krajem XIV veka braća Musići (Stefan i Lazar – njihovi likovi su na slici iznad teksta, Stefan u sredini a Lazar na desnoj strani slike), kao svoju zadužbinu i smatra se da su oni, nakon pogibije u Kosovskom boju,sahranjeni ispod svojih portreta u manastirskoj crkvi. Sam manastir je osnovan kao ženski i u njega se povukla i zamonašila njihova majka, supruga čelnika Muse i sestra kneza Lazara (1371—1389) Dragana, koja je u njemu i preminula kao monahinja Teodosija. Nakon Kosovskog boja, u manastiru je 1392.godine prenoćilo telo kneza Lazara, tokom njegovog prenošenja u Ravanicu.
‘’Istorija ovoga kraja vezana je za braću Musiće, njihovog oca Musu i majku Draganu, sestru kneza Lazara. Musa, kako je zapisano, čelnik cara Dušana, trampio je po odobrenju cara Uroša, godine 1363, Zvečan i Zvečansku župu za Brveničku župu i Brvenik. Pri toj razmeni dobio je pored ostalih sela i zaseoka i ‘’Pavlea crkv i zaselak Orah’’. I danas u Pavlici postoji zaseok Orah, a pomenuta crkva je najverovatnije današnja Stara Pavlica, čiji se ostaci uzdižu na visu iznad Ibra i mogu se videti sa pomenutog puta.’’
Sama manastirska crkva je posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice, a podignuta je u Moravskom stilu,koji je tada tek nastajao, tako da crkva ima osnovu trolista odnosno trikonhosa.Za razliku od ostalih spomenika ovog stila koji se odlikuju bogatom ornamentikom i spoljnom ukrasnom obradom, Nova Pavlica je dosta siromašno ukrašena sa spoljne strane – od početka je bila omalterisana i belo okrečena. U njenoj unutrašnjosti se do danas očuvao živopis, iako je veliki deo propao. U  živopisu se nalazi i ktitorski portret braće Musića.
Pretpostavlja se da su slikari živopisa došli iz Makedonije.
Mitropolit raški Joanikije obnovio je manastir 1464. i dodao spoljnu pripratu. Priprata je tada  oslikana na traženje velikog vojvode Mihaila Anđelkovića iz Novog Brda.
Krajem XIX v. podignut je masivni zvonik.
Prvo detaljno čišćenje fresaka obavljeno je 1954-55, a u poslednjih dvadesetak godina obavljaju se arheološka ispitivanja i konzervatosrski radovi na arhitekturi i živopisu.
Crkvu okružuju, sa severozapadne strane najuočljivije, ostaci manastirskih objekata.
Na južnoj strani manastira je manji konak novijeg datuma. U njemu borave monahinje, a Nova Pavlica je ispostava manastira Gradac koji je udaljen oko 14 km.
Na sajtu ‘Prijekt Rastko’ u tekstu ‘Slikarstvo u srednjem veku’  Vojislava J. Đurića naišao sam na deo koji se odnosi i na Novu Pavlicu:
‘’Zadužbine vlastele - kakve su Nova Pavlica, Rudenica, Ramaća, Jošanica, s kraja 14. veka - imaju slikarstvo po mnogim osobinama i vrednostima jednako onome iz radionice u manjim gradovima Makedonije, kakvi su Ohrid, Kostur, Verija, Velse itd. Variraju s uzdržanošću oblike tekućih shvatanja. Neki put, kao u Veliću, ili u minijaturama Srpske Aleksandride, pojave se dela umetnika crtački nespretnih, u boji skučenih, sirovih i šarenih, čiji oblici više naginju površini nego obimu.
Ukupno umetničko stvaranje pod turskom vlašću do Velike seobe (1690) svojim vrednostima i obimom ni malo ne odgovara rasprostranjenoj predstavi o bledom tinjanju duhovnog života i tavorenju umetnosti. Istina je da je tokom prvih decenija nove vlasti, kao i u većini pokorenih balkanskih zemalja, bila zastala graditeljska delatnost. Svojevrstan izuzetak činila je jedino priprata u Novoj Pavlici kod Brvenika, koju je podigao Mihailo Anđelković, brat Mahmud-paše, begler-bega Rumelije. Portreti Raškog episkopa Joanikija i, po svoj prilici, samog ktitora Mihaila (1464) u unutrašnjosti svedoče da se majstori nisu bili raselili, niti se slikarska veština ugasila.’’
--------------
 Наилазећи само на оскудне податке о овом манатиру одлучио сам да пренесем већи цитат из књиге Феликса Каница са  његовог путовања овим крајевима 1860.:
‘’Пред механом смо срели попа; љубазно нас je позвао на кратак одмор, попили смо по чашу вина, па нас je затим повео узбрдо до цркве Павлице. На другој страни тамнозеленог Ибра видео се живописни предео око Брвеника, с југа ограничен планинским ланцем, у неким сочним сивкасто-плавим тоновима. Лепота ове слике ме je задржавала, али истраживачки нагон je победио - окренуо сам главу од предела вредног кичице једног Калама и крочио у нартекс цркве.
До 30. јуна 1860, кад сам с леве обале Ибра угледао Павлицу, нисам ни знао да она постоји. Утолико сам више био изненађен кад сам се нашао пред једним спомеником, вероватно из XIII века, који због своје чистоте стила, својих хармоничних пропорција и ваљане технике у извођењу заслужује изузетну пажњу.
У једном уметничко-историјском есеју изразио сам уверење да за епоху старог српског градитељства нема успелијег типа од цркве Павлице.2 На жалост, утисак њене унутрашњости je знатно осиромашен јер су фреске, као и мермерни стубови који носе куполу, превучени слојем кречнобеле боје, под којим се можда крије и натпис о подизању овог споменика (?). Да je он морао настати пре косовске битке (1389) сведочи и дивна народна песма Зидање Раванице, у којојсе не помиње ниједна од многих цркава каснијих Лазаревића, a међу најугледнијим задужбинама Немањића истиче се ''и Павлица испод Јадовника''. У народном предању прича се друкчије: припрату je изградио и завештао Филип Латин, човек католичке вере, да би га служила срећа у пословима; за дограђени звоник се каже да потиче из новијег времена, што потврђују и моја истраживања (трећа књига, глава XVIII).
По свом оригиналном начину представљања покојника чију успомену треба да сачувају, занимљиве су надгробне камене плоче (има их неколико), уграђене у под цркве. Највећа припада неком свештенику, што се види по литургијској одежди приказаног; да ли je то обичан епитрахиљили архијерејски омофор, тешко je рећи. Пре бих претпоставио да je овај последњи, пошто je трака изведена исцела; међутим, на глави je несумњиво калуђерска камилавка, коју су и владике носиле. Тешко je нешто рећи о друштвеном рангу оног покојника који има по  један крст на челу и на врату. Да ли та глава без браде припада неком ђакону или, можда, некој калуђерици?  Трећа плоча вероватно чува  успомену на неког ратника; бркови дају глави ратнички изглед, a на доњој страни je приказан његов коњ с привезаним мачем. ... Рекао бих да потичу из XVII века. Ове су без натписа; није искључено да се на њиховојдоњој страни налази неки податак по коме би се могло нешто одређеније закључити о њиховој старости. Већ и ради тога би их требало подићи па затим пренети на неко место где би биле мање изложене пропадању.  ...’’
’’Feliks Kanic (nem. Felix Philipp Kanitz), 2. avgust 1829, Budimpešta - 8. januar 1904, Beč, mađarski putopisac, arheolog i etnolog. Studirao je umetnost na Bečkom univerzitetu. Prvo se bavio muzikom, a onda slikarstvom i postao dobar crtač. Od 1858. godine puno je putovao po južnoslovenskim krajevima - Dalmaciji, Hercegovini, Crnoj Gori, Srbiji, Bugarskoj, Bosni i Makedoniji. Posebno je pažljivo beležio arheološke i geografse podatke i pravio dobre ilustracije arhitektonskih ostataka, crkava, ljudi itd. Putujući, postao je etnolog južnih Slovena. Evropi su njegovi radovi bili zanimljivi jer su prikazivali malo poznato područje, da bi kasnije njegov rad inteligentnog amatera bio prevaziđen napretkom naučne etnologije.
Napisao je puno knjiga, posebno o Srbiji i Bugarskoj, a u Srbiji je najpoznatija Srbija, zemlja i stanovništvo od rimskog doba do kraja XIX veka.’’  (iz Vikipedije)
‘’Feliks Kanic - Kraljevski ugarski savetnik, vitez austrijskog ordena Franje Josifa, nosilac medalje za nauku i umenost, nosilac srpskog Takovskog ordena, srpskog ordena Sv. Save, počasni član Kraljevske saksonske akademije nauka, samo su neke od titula koje se danas mogu naći u raznim tekstovima o Feliksu Kanicu, ili kao potpisi ispod portreta, koji ukrašavaju razna izdanja njegovih knjiga.

Sin fabrikanta iz Budimpešte, čija se familija doselila iz Nemačke u 18. veku, postao je jedan od najpoznatijih i najpopularnijih, a u svoje vreme i najboljih, poznavalaca jugoistočne Evrope, njenih naroda, njene prošlosti, ali i savremenih kretanja. Potpomognut nesebičnom pomoći ondašnjih srpskih vlasti, kao i naučnih krugova, Feliks Kanic je mogao, kao što je to, u ostalom, i činio, da prokrstari do najudaljenijih kutaka ondašnje Srbije, da beleži i crta, da prikuplja i stiče saznanja o jednom novom svetu, i da sve to kasnije, po povratku u domovinu objavljuje u mnogobrojnim studijama, člancima, novinskim tekstovima i knjigama na nemačkom jeziku.’’ (Sa sajta Društva za srpsko – nemačku saradnju)
Za manastir se skreće Sa Ibarske magistrale u Brveniku koji je oko 5 km udaljen od Raške prema Kraljevu. Na par stotina metara su ostaci crkve manastira Pavlica (stara) koji je iz Vizantijske epohe. (Na jednoj od slika vide se slikan sa mesta poviše Nove  Pavlice)

Фото и текст обрада Господин Ненад Глишић из Будисаве код Новог Сада уредник и главни сарадник сајта. 


Copyright © 2005 -

Српска православна Црква - Информативни портал СПЦ Холандија

OFICIJELNI SAJT SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE ZAPADNO-EVROPSKA MOJA EPARHIJA U DIJASPORI

Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету Православно хришžанство.ru. Каталог православних ресурса на интернету
Podržite naš sajt kliknite na banere!

e-mail: webmaster@pravoslavlje.nl