Rotterdam Amsterdam Utrecht
Emmen
Ede
Nijmegen
Breda
Eritrea
Kalendar Sveštenstvo Ikone
 
 
CRKVE Saradnici

 Manastir Privina Glava
Manastir se nalazi na najzapadnijem delu  Fruške Gore u blizini Berkasova na
sedam kilometara od Šida. Crkva manastira Privine Glave, podignuta po uzoru na hram Novog Hopova i posvećena je sv. Arhandjelima Mihailu i Gavrilu.
Prema jednom predanju on je najstariji na Fruškoj gori i sagrađen je još u XII veku, a sa više verovatnoće se smatra da je sagradjen tokom XV veka tj. 1496. i njegova gradnja se vezuje za Brankoviće(Jovan Branković i njegov brat vladika Maksim).


Sudeći po predanjima (doduše veoma nesigurnim) manastir Privina Glava jeste najstariji od svih manastira koji su sagradjeni na Fruškoj gori. Njegovo poreklo ide u XII vek tako da se izgradnja ovog manastira pripisuje nekom lokalnom vlastelinu koji se zvao Priva ili Priba. Kako se ne zna ko bi mogao biti taj Priba, a ne postoje ni bilo koji drugi podaci koji bi sve to potkrepili, ovakvo predanje za sada ostaje tek legenda. O tome kako je manastir dobio ime opat Bonini (1702) navodi jednu veoma interesantnu legendu: "Stariji ljudi iz ovog mesta pričaju da su čuli da je despot Srbije Vuk Branković dao ne malu sumu novca za gradnju ove crkve i manastira. Trebalo je da bude glavni u Sremu, kojim je tada Branković vladao, budući da je bio pravoslavni i on, i njegovi prethodnici, i naslednici. Pošto su graditelji s novcem pobegli, lopovi su ih na rečenom mestu ubili. Po tome je mesto nazvano Privina Glava, tj. prebijena glava".

 
Danas se misli da je manastir sagrađen tokom XV veka, a (kao i većina fruškogorskih manastira) i ovaj se vezuje za porodicu Branković. Takva verzija o nastanku manastira ima daleko više verovatnoće nego ona da je njegov osnivač vlastelin Priba, tim više što je okolina gde se nalazi manastir nekada pripadala pripadnicima porodice Branković. Tu su despoti Vuk Grgurević (Zmaj Ognjeni Vuk), a kasnije Djordje i Jovan Branković držali tvrđavu u Berkasovu (koja je tek kilometar ili dva udaljena od današnjeg manastira) i iz nje polazili u bezbrojne patrole pazeći na turske provale. Stoga postoji i verovatnoća da su Brankovići poželeli da u blizini utvrđenja imaju manastir. Na posredan način to potvrđuje i stara rukopisna knjiga "Minhenski psaltir" u kome se nalazi beleška da je ova knjiga pisana u Carigradu i u Svetoj Gori, a da je pripadala Georgiju, starom srpskom despotu. To bi trebalo da znači da je knjiga bila vlasništvo despota Djurdja Brankovića, a da ju je kasnije verovatno neko od pripadnika ove porodice kome je knjiga pripala nakon despotove smrti (Vuk Grgurević, Djordje ili Jovan Branković) poklonio manastiru.


 Prvi nešto sigurniji podatak o manastiru donose turski dokumenti iz 1566. godine gde se navodi da je manastir građen pre dolaska Turaka u Srem, zatim se daje opis imanja (ne baš tako malog), a kao manastirski starešina spominje se iguman Maksim. Turci ponovo manastir navode 1588-95. godine sa istim imanjem i godišnjom obavezom od 2900 akči, što je bila velika suma. Već ta zamašna suma mogla bi da znači da je manastir raspolagao znatnim imanjem i stoga tako velike dažbine.
 Najinteresantniji pomen manastira Privina Glava je iz 1607. godine i to u zapisu jednog rukopisa iz manastira Kovilja. Na osnovu toga izneta je jedna interesantna teza da je manastir Privina Glava, kao svoj metoh, osnovao manastir u Kovilju. Ako je to tačno, onda nema nikakve sumnje u to da je manastir Privina Glava dosta dobro materijalno stajao.


Tokom 1627. godine u manastiru je nekim svojim poslom jedno vreme boravio patrijarh Pajsije (Pajsije I Janjevac, pećki patrijarh 1614-47.), poznati ljubitelj i poznavalac dobre knjige. Ovaj učeni patrijarh, sav u tradicijama srpske srednjevekovne književnosti, kao malo ko u to doba je poznavao srpsku književnost i bavio se njome. U manastirskoj biblioteci on je pronašao "čatovnik s obrazi", bogato iluminiranu rukopisnu knjigu (tzv. "Minhenski psaltir"), tada u veoma lošem stanju. Kako je dobro znao vrednost te knjige poneo ju je sa sobom, na šta se bratstvo u manastiru uznemirilo tako da je tek tajno starešina manastira Privina Glava mogao nešto kasnije da mu knjigu donese u Vrdnik. Patrijarh Pajsije je psaltir popravio, uvezao i onda vratio manastiru. Popravljena i sređena knjiga je tako vraćena u manastir Privina Glava, ali se tu nije dugo zadržala jer je 1688. godine od jednog austrijskog oficira odneta. Po svemu sudeći tada je manastir bio u potpunosti opljačkan i opustošen, a monasi su neke od stvari izgleda sklonili u svoj metoh - manastir Kovilj. Da je krajem XVI veka manastir bio pust potvrđuje i opat Bonini (1702): "Kaluđeri su ga u vreme prošlog rata (1683-99) bili napustili, a zatim posle (Karlovačkog mira 1699.) ponovo sagradili. Sada u njemu živi sedam do osam pravoslavnih monaha. Oni su prisvojili dva mesta kod manastira. Prvo, zvano Opatovina, smešteno je iznad šumovite doline, a drugo, zvano Privina Glava, ispod nje.

 Po ovom drugom i manastir je dobio ime." U vreme njegove posete manastirska crkva se popravljala, tako da navodi : "Prošle godine su je počeli pokrivati pločama, ali je još u lošem stanju. U njoj se ne vidi ništa osim jedne kupole i lika Bogorodice i sv. Antioha". Dakle, kako opat Bonini navodi, početkom XVIII veka (nakon Karlovačkog mira 1699.) monasi se vraćaju i počinju popravljati manastir. U to vreme po nekim podacima manastir poseduje 200 jutara oranica i 582 jutara šume. Kako je stara crkva bila dotrajala (vizitacija iz 1753. godine kaže da je "bila zidana od cigle s blatom malena") to je 1741. godine započela izgradnja nove crkve sa visokim baroknim zvonikom. Njena je gradnja zbog otežanog prikupljanja novca (prilozima jednog graničarskog oficira i nekolicine trgovaca iz okolnih gradova Šida, Šarengrada, Vukovara i Osijeka) trajala sve do 1760. godine, kada ju je osvetio mitropolit Pavle Nenadović,tako da je vizitacija zatekla crkvu nedovršenu. Zografske ikone na starom ikonostasu crkve slikao je 1747. godine Stanoje Popović. Sama izgradnja je dovela do jednog zaista reprezentativnog objekta za to vreme. Sve u svemu spoljna dekoracija je veoma raskošna, sa raznobojnim kamenom i moguće da spada među dve-tri najlepše na Fruškoj gori.

Crkva u vreme vizitacije nije imala ikonostas, a oltar je bio odeljen od crkve ogradom od čamovih dasaka na kojima su bile zakačene ikone. čini se da ikone nisu imale neku vrednost i to je u zapisniku navedeno..
Ipak, krst sa pozlaćenim rubom na vrhu improvizovanog oltara je kod komisije izazvao divljenje. U tom momentu u manastiru živi ukupno 9 monaha, bez đaka, 5 slugu i 14 prnjavoraca.
Crkva je dobila živopis tek 1791. godine, a oslikao ju je Kuzman Kolarić iz Sremskih Karlovaca (možda Andrej Šaltlist). Iste godine oslikao je i pevnice, a novi ikonostas je uradio tokom 1792. godine. Sam ikonostas je rađen pod uticajem baroka, ali sa rokoko rezbarijom (nepoznat majstor). Ikonostas ima ukupno 41 ikonu, raspoređene u četiri zone (tri reda ikona i luneta). Manastir je materijalno dobro stajao tako da 1905. godine ima 1125 jutara poljoprivrednog zemljišta, a 1941. godine poseduje 925 jutara poljoprivrednog zemljišta, 2 vodenice, gostionicu. Manastir nikada nije imao nekih posebnih dragocenosti. Posebno je interesantna kruna, koja je po predanju kruna despota Jovana Brankovića. Sačinjena je od zelene kadife koja je vezena sa srebrnom i zlatnom žicom. Vezom je kruna razdeljena na četiri polja, a u svakom je prikazan šestokrili serafim.

Na kruni je i slika Bogorodice Orans. Da li je to stvarno kruna despota Jovana ili je to arhijerejska mitra iz novijeg vremena (iz XV veka) ostalo je otvoreno pitanje. Manastirske konake čine dva krila, sa južne i delimično sa istočne strane crkve, dok je porta ograđena onižim zidovima. Zgrade se sastoje iz prizemlja i sprata. Prizemne prostorije su na svod i služe kao podrum i ekonomske ostave, a gornje (za stambene potrebe) su sa zasvedenim hodnikom i odeljenjima četvorougaone osnove i ravnih tavanica. Horizontalni profilisani venac omalterisanih fasada obeležava spratnu podelu, a uzani plitki pilastri pored prozora spuštaju se delimično do venca ili se produžuju do samoga sokla. Između njih su polukružni ili izlomljeni frontoni iznad prozora u nejednakom ritmu, čime je na zanimljiv način razbijena monotonija zida. U II svetskom ratu Monasi Privine glave proterani su iz manastira 1941. Manastir je opljačkan i veći broj umetnina iz riznice i biblioteke odnet je u Muzej za umjetnost i obrt u Zagrebu, ali je posle rata vraćen Patrijaršiji u Beogradu.

Danas se deo tih predmeta nalazi u manastiru, a deo u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. Crkva i konaci nisu razarani.
Posle rata je brigu o manastiru preuzeo Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu. Popravka crkve trajala je od 1954. do 1956. Posle duže pauze, Zavod je 1987, nakon istraživačkih radova, nastavio obnovu manastirskog kompleksa. Konzervacija i restauracija ikonostasa i pevnica nastavljene su 1994. na bočnim dverima i duboreznim okvirima sa pevnica. Posle preventivnog fiksiranja bojenog sloja i pozlate, ojačan je nosač i popravljena konstrukcija. Nedostajući duborez zamenjen je novorezanim delovima (40 odsto na dverima i oko pet odsto na okvirima pevnica).Sa ikona bočnih dveri uklonjeni su potamneli lakovi i prljavština. Izgrađeno je, takođe, novo krilo konaka.
Slava manastira Privina Glava je Sabor sv. arhangela Gavrila - 26. (13.) jul.

Фото и текст обрада Господин Ненад Глишић из Будисаве код Новог Сада уредник и главни сарадник сајта. 


Copyright © 2005 -

Српска православна Црква - Информативни портал СПЦ Холандија

OFICIJELNI SAJT SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE ZAPADNO-EVROPSKA MOJA EPARHIJA U DIJASPORI

Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету Православно хришžанство.ru. Каталог православних ресурса на интернету
Podržite naš sajt kliknite na banere!

e-mail: webmaster@pravoslavlje.nl