Rotterdam Amsterdam Utrecht
Emmen
Ede
Nijmegen
Breda
Eritrea
Kalendar Sveštenstvo Ikone
 
 
CRKVE Saradnici

Манастир ПУСТИЊА  - Poćute
На месту садашње цркве, по народном предању, постојао је стари храм. Неколико легенди повезује стварање те старе богомоље са владавином Немањића, посебно са краљем Драгутином за кога се верује да је био ктитор манастира Ћелије и Троноше. У народу овог краја је ипак најпознатије казивање о пореклу имена манастира. Цркве Јовању, Грачаницу и Пустињу градила су три брата, каже предање, који по завршетку градње пођоше у обилазак својих храмова. Дошавши до Пустиње, задужбини најмлађег, дивећи се њеној лепоти, старија браћа рекоше: „Зашто и нама не каза да и ми сазидамо овако лепу цркву? Дао Бог да ти пуста остала!"

Независно од предања, скоро је извесно да је ова данашња црква саграђена на темељима пређашње, обзиром да су Турци дозвољавали подизање нових или обнову старих храмова само на местима где су постојали остаци богомоља подигнутих пре њиховог доласка. Изнад улазних врата, која воде из припрате у наос, налази се драгоцен натпис који говори о времену исликавања цркве. Тако сазнајемо да је храм посвећен Ваведењу Богородице и да је живописан у пролеће 1622. године, између 15. марта и 18. јуна. Отуда можемо да претпоставимо да је црква манастира Пустиње подигнута почетком XVII, или можда крајем XVI века.
О историји манастира Пустиње из најранијих времена мало се зна. Шкрти извори помињу да је године 1683. манастир оштећен приликом проласка турске војске у походу на Беч.

О каснијем страдању Пустиње постоји запис и у летопису манастира: „1788. за време Кочине крајине, храм је пострадао од скадарског паше Бушатлије, којега је кнез Пирго убио."

Од 1791. г. до 1804. г., оживеле су многе цркве и манастири по Србији. У то време, пред први српски устанак, обнавља се и манастир Пустиња. За време устанка, 1806, манастир је избегао поновно разарање, и то захваљујући Кузману Пирги из села Ребеља, који је убио турског старешину, схвативши да је дошао да опљачка и спали манастир.
Попут многих манастира у ваљевском крају, Пустиња је, 1837, претворена у парохијску цркву којој је, једанаест година касније, дозидан звоник. Данас је женски манастир, док су у њему у прошлости боравили монаси. Био је тада једина богомоља у ваљевском крају, где су довођени болесници да се лече од разних болести.

У време Турака, градитељски рад на обнови и подизању сакралних грађевина није потпуно замро, напротив, имао је и тренутака које бисмо могли назвати процватом у црквеном градитељству. Обновом Пећке патријаршије, 1577. године, целокупан културни живот српскога живља, као и архитектура, доживљава велики успон. На територији обновљене Пећке патријаршије подигнуто је много грађевина у традицији рашке архитектонске школе. Везаност за рашки стил у крајевима западне Србије објашњава се поштованим и распрострањеним култом св. Саве, при чему је манастир Милешева био узор градитељима.
Црква манастира Пустиње, задужбина јеромонаха Јоакима, грађена је у традицији ове школе.

То је једнобродна грађевина са куполом изнад централног дела.

Олтарски простор је неуобичајено простран у односу на наос. Зиданом иконостасном преградом олтар је одвојен од централног дела. Купола је споља осмострана, док је апсида петострана, и заклоњена је са северне и јужне стране продуженим бочним зидовима цркве. Отвори на грађевини су мали и уски. Централни део, кубе и звоник су покривени шиндром, а припрата црепом.

Реткост зиданог иконостаса, као и изузетност појаве тромпи, чине ову цркву занимљивијом и посебном у односу на остале грађевине. За време последње конзервације цркве обијен је малтер, па се показало да је сокл од тврдог камена, док су остали делови сазидани од правилно тесане сиге.

Припрата са звоником дозидана је 1848. године. На горњим деловима западног зида звоника узидане су две камене главе, са северне мушка, а са јужне женска. Декорација западнбг каменог портала рађена је у плитком рељефу. Поред овог улаза, црква има и северни, мањи улаз.
Како сазнајемо из натписа, живопис је урађен за само три месеца. Цркву су живописала, судећи по потписима сачуваним у жртвенику, два зографа, Јован и Никола. Њихов рад је сачуван у целини.

У ниши проскомидије је Христос приказан у гробу, наг до појаса, са рукама прекрштеним на грудима. Поред Христа су Богородица и св. Јован Богослов.
На источном зиду, касније дозидане спољашње припрате, налази се сцена Страшног суда. Композиција је врло сложена и смештена је у четири хоризонтална реда. У централном делу композиције, које је предвиђено за Деизис, у плиткој ниши, је Ваведење Богородице, чијем празнику је посвећена црква.

Квалитет пустињског живописа је неуједначен; куполу, поткуполни простор, као и источни зид спољашње припрате, радио је један мајстор, док је други исликао остале површине. Његов сликарски рад је изразито бољи. На свим фрескама основа је рађена на исти начин: доле зелена, горе плава. Код лошијег живописца боје су избледеле. Његов колорит се своди на црвенкасту и белу. Бољи сликар има богатију палету: црвена, бела, плава, црна, љубичаста, окер, маслинастозелена, светложута. Пустињске фреске су настале за време Турака, у условима када није било већих уметничких захвата и када су зографи XVI и XVII века тежили илустративности а не уметничкој креацији. Стога су линије оштре и тврде, фигуре се сликају шаблонски, укочено, без познавања пропорција и анатомије, а ликови су слични и без израза.
Као целина, пустињско сликарство је неуједначено по квалитету. Аутори су двојица живописаца, Јован и Никола, судећи по потписима које су оставили у проскомидији. Један од њих, Никола, судећи по потпису, био је Грк.

Пустињска црква има зидани иконостас што је реткост за то време. Он има три отвора.

Црква има два иконостаса, старији, сликан у првој половини XVII века, и из XIX века.
Од старог иконостаса сачувано је Распеће - на олтарској прегради, Деизис, царске двери са Благовестима и икона Аврамово гостољубље. Престоне иконе, као и део Деизиса нису сачуване.

На самом yлазу у порту, са јужне стране, налази се јак извор питке планинске воде, са чесмом подигнутом 1902. године.
''Od nastanka do 1962. godine, kada je probijen uski asfaltni put od Poćute (na putu Valjevo-Bajina Bašta) ovu svetinju je, od turskih pohoda i ratnih razaranja, štitila uska, strma staza usečena u vrletne litice Bele stene. S druge strane, nepristupačnost Pustinjskog kompleksa učinila je da se i do danas mnogi nisu upoznali sa kulturno-istorijskim vrednostima ovog mesta i lepotom prirode koja ga okružuje, kao što je zapisala Desanka Maksimović u manastirsku knjigu 1992. godine: "Srećna sam što sam posetila ovo Sveto mesto. Kako bih pošla na onaj svet, da ovde nisam bila i poklonila se ikonama u ovoj svetinji".
Манастир се налази на двадесетак километара западно од Ваљева, идући путем за Рогатицу тј. Бајину Башту. Путем који иде уз реку Јабланицу, наилази се на село Поћуту где се скреће за Пустињу. Oko километар даље, примећује се, на малом платоу поред реке, у дубокој клисури, манастир Пустиња.

Фото и текст обрада Господин Ненад Глишић из Будисаве код Новог Сада уредник и главни сарадник сајта. 


Copyright © 2005 -

Српска православна Црква - Информативни портал СПЦ Холандија

OFICIJELNI SAJT SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE ZAPADNO-EVROPSKA MOJA EPARHIJA U DIJASPORI

Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету Православно хришžанство.ru. Каталог православних ресурса на интернету
Podržite naš sajt kliknite na banere!

e-mail: webmaster@pravoslavlje.nl