Rotterdam Amsterdam Utrecht
Emmen
Ede
Nijmegen
Breda
Eritrea
Kalendar Sveštenstvo Ikone
 
 
CRKVE Saradnici
Manastir Svete Trojice
 Ždrelo
12309 Šetonje

На брду Гољак, које се данас зове Мали Чукар, повише садањег села Ждрелo, на месту с неизрециво лепим погледом на млавску равницу и далеко иза ње, овај манастир је, како предање каже, подигао краљ Милутин. На основу штурих и малобројних података рекли бисмо да је прво био посвећенСветом Николи, а затим Светим апостолима Петру и Павлу. У колективном памћењу становника околних села, међутим, сачуван је дан сабора, а сабор је одржаван на Свету Тројицу, па се и данас мисли да је то била његова храмовна слава.

Манастир је имао импозантне димензије, што указује на то да је могао бити владарска задужбина. Дужина му је износила 20,50 а ширина 7,60 метара. Доцније му је придодата припрата и на јужној страни параклис ширине 4,70 метара.

Судећи према предању, манастир су порушили Татари, као припадници турске војске.

Његов нови ктитор је радник Сима Стефановић из Ждрела, сада монах Григорије.

Историја зна да су се Татари на овим просторима у већој маси појавили као турски војници крајем 16. века и постали познати по својој окрутости и насилничком понашању према становништву. На њих указује joш монах Исаија от Кучајне(свакако из манастира Раванице) у свом запису на јеванђељу које је 1600. године ''за своју душу'' поклонио манастиру Хиландару. Он каже: ''Бист Акакије на Браничеву и многу беду пропати од Хоздих и Татара''. Отад па до 1716. године када су ови застрашујући ратници протутњали Браничевом, идући као турски војници ка Београду да зауставе велику аустријску војску и заједно са Турцима претрпели катастрофалан пораз, са око 5.000 мртвих на бојишту, Татари су доста често били присутни на овим просторима. Ако су они порушили манастир, могли су то да учине током 17. и на почетку 18. века. Већ 1733-1735. године манастира није било, јер га егзарси Максим и Јован не помињу.

Рушевине манастира први је посетио Јоаким Вујић 1826. године и записао: ''То јест једна стара, скоро до основанија порушена церква, која се зове свјатаја Тројица. Осниватељ ове церкве био је св. Милутин, краљ серпски а храм је био св. Петр и Павел. У мужеској препрати на десно јесу једна врата, која иду у једну капелу. Ова је капела равно скоро до земље порушена, у којој јесу се погребавали стари серпски краљеви с њиовима фамиијама.''. Вујић је притом поменуо Татаре као рушитеље овог манастира, што је чуо од околног становништва, а капела коју помиње у ствари је параклис уз јужни зид цркве.

Кад је 38 година доцније рушевине манастира посетио Јосиф Панчић са својим студентима затекао је ''само жалосне остатке од којих се овде-онде одржало по које платно; на места не зна се ни темељ; наоколо је био град(заштитни зид)''. На зидовима се тада још увек познавао живопис – значајан податак за одређиање времена страдања манастира. Лицејци су записали да су зидине манстира биле много веће ''но су их развалили наши људи зидајући цркву у српском селу Шетоњи''. Путовођа им је казивао ''да су четири неимара умрла док се шетоњска црква градила зато што су носили камење са светиње''. То се догађало око 1829. године и у време Панчићеве посете, било је сигурно људи који су све то својим очима видели и испричали му.

Та бољка која се зове небрига о прошлом добу нашем, а народ који брише своју прошлост брише и будућност, прати нас до данашњег дана. 

У почетку манастир Светог Николе, а потом Светих апостола Петра и Павла

Постоји једна вест из 1476. године која осветљава делић прошлости овог бесумње занимљивог манастира. У пореском тефтеру из те године уписан је манастир Свети Никола и о њему речено: ''Манастир Свети Никола у Ждрелу. На једном високом месту постојала је црква. Али-бег је од ње начинио кућу. Сада је то кућа оних који су санџак-бегови. Биле су уписане и две хаса воденице. Извршена је провера и ништа се о њима није сазнало. Било је уписано 200 акчи''.

Неки истраживачи и данас сматрају да се иза тог манастира крије испосница Григорија Синајита код манастира Горњак, посвећена такође Светом Николи, а онда из тога извлаче закључак да је командант турске војске Али-бег једно време седео у тој испосници. До забуне је долазило због произвољног тумачења наведене вести, а често и услед слабог познавања терена и локалитета.

На црквиште повише села Ждрело, као могућу локацију манастира Светог Николе из турског дефтера 1476. године. први је указао Александар Костић и то недавно у Браничевском гласнику. Он је упоредио та два светониколска манастира, онај из 1467. и овај из 1476. године, и закључио да је то један исти манастир, заправо манастир о којем је овде реч. Тако је почело уклањање једне вишедеценијске заблуде да је велики силник Али-бег Михалоглу, толико опијен славом да му је море било до колена, живео у малој пећинској црквици уз манастир Горњак, до које се пело дрвеним лествицама. Тај Али-бег биће онај Ђерђелез Алија, којег и данас славе муслимани у Србији и Босни и Херцеговини као великог јунака, а Срби га памте као безобзирног рушитеља српске државе и прогонитеља српске цркве и вере.

Турчин је порушио цркву и цео тај простор око ње прилагодио себи. Писар јасно каже да је на том месту постојала црква, што значи да је он није затекао. Но, ако је била порушена, а јесте, када је поново саграђена? Јер, Јосиф Панчић је боравећи на том манастиришту 400 година касније, заједно са својим студентима видео остатке црквених зидова и фреске на њима. Оне сигурно нису могле да опстану пуна четири века под ведрим небом. Порушена црква је, значи, обновљена касније. Када? Нема података.

Да је, ипак, грађена изнова говори промена њене посвете. Сматрајући да треба узети другу посвету, јер је претходна црква тешко оскрнављена, нови ктитор је одабрао нове свеце за заштитнике: Свете Апостоле Петра и Павла. Да је црква њима била посвећена обавештавају нас и Јоаким Вујић и Јосиф Панчић, с тим што Вујић додаје да се она зове црква Свете Тројице. Пошто црква није могла истовремено да има две посвете, Света Тројица је била саборски дан. Турци су ту, према предању, посекли читав сабор на тај дан.

Обнова манастира могла се догодити по одласку Али-бега и његових људи, а пре свега по одсељавању Турака, које је он населио у граду Ждрело. Турске власти нису дозвољавале поправљање цркава у близини муслиманских станишта, а поготову не би одобриле потпуно обнављање православне богомоље на тако видном и истакнутом месту да „боде очи“ оближњим Турцима. Тек када су Турци напустили Ждрело, пошто је оно изгубило стратегијски значај, Срби су могли да обнове манастир.

Ка времену рушења води нас податак да су се фреске на остацима црквених зидова још увек виделе 1863. године, а да је све било у рушевинама. Манастир је бесумње запаљен и порушен тако да се више никад не подигне. Будући да околно становништво о његовом страдању не зна ништа да каже, а оно је стигло после сеобе под Чарнојевићем, манастир је разрушен пре његовог доласка, најкасније почетком 18. века.

После страдања ове светиње из ње је, како је сазнао Панчић са својим студентима, однесена она мермерна плоча са српским и јерменсим текстом, што се днанас налази у манастиру Витовница. Но, још увек се нагађа одакле је плоча донесена: из рушевина Орешковице или неког другог оближњег манастира, па чак и да је можда одувек била у Витовници.

Пошто је манастир, где је плоча првобитно постављена, био посвећен Светим Апостолима Јакову и Петру, што на њој и пише, а та светиња се највероватније налазила на месту званом Јаковљев манастир у Рановцу, било је нормално да монаси пренесу плочу у други апостолски манастир – посведћен апостолима Петру и Павлу. Но, када су и овај манастир Турци порушили, монаси су је однели у Витовницу, задужбину краља Милутина.

Тек на самом крају 20. века, кад је почела обнова овог манастира, Завод за заштиту споменика из Смедерева, обавио је археолошка истраживања на простору цркве и непосредно око ње. У параклису, уз јужни зид, за који Вујић каже да је служио за сахрањивање српских владара, није нађено ништа. Била је то само крстионица. Испод западног темеља параклиса нађени су скелети мушкарца, жене и девојке, свакако чланова неке властелинске породице. Били су делом у њему а делом напољу, како каже отац Григорије, што значи да су ту сахрањени пре додавања параклиса. Мало западније, у истом правцу, пронађена је озиданагробница са 76 скелета. Све кости су повађене, смештене у шест сандука и сахрањене у цркви. У самој цркви, пак, нађена су само два скелета млађих мушкараца, од којих је онај до олтара био погођен стрелом, јер је њен четворобридни врх био међу костима груди. Монаси кажу да су наилазили на људске кости гдегод би почели да копају, па претпостављају да су то они људи које су Турци поубијали некада давно на сабору, како каже народно предање. Кости су у земљи биле поређане у три нивоа. Археолог Радован Бунарџић сматра да је то било такозвано индустријско сахрањивање, које се примењивало на оскудним просторима.

Северно од манастира, код зида којим је био ограђен манастирски простор, избијао је јак извор изузетно добре планинске воде. Тај извор и сада постоји, а његова вода потоком се слива и украшава овај иначе лепи предео. Њу је, посебно изграђеним водоводом, вероватно користио турски командант Али-бег, о чему говоре пронађени остаци тог водовода. Ширина зида око манастира износила је 75 сантиметара и он је представљао доста добру заштиту од свакојаких нападача.

Манастир се, међутим, није могао одбранити од турске силе својом лепотом. Сила лепоту не признаје.

Садањи ктитор – монах Грорије

И, када се више није распознавао ни темељ некадањег манастира, а место где је био добило опште име за све давно порушене богомоље – Црквиште, појавио се обичан човек из народа, сељак и грађевински мајстор из села Ждрело, крај самог манастиришта, Сима Стевановић решен да обнови ову светињу.

Његово казивање тече овако: ''Били смо много сиромашни, најсиромашнији у селу. А онда је 1952. године, кад ми је било деветнаест година, мој отац купио пресу за прављење цигле и ја те прве године урадим дванаест хиљада цигала за мене. Видим да је то добро, па следеће године урадим још толико и продам те купим 70 ари земље. Током идуће две године од продаје цигле купим још 120 ари. На једној од тих њива начиним колибу и кренем да гајим стоку. Тако почнемо да се извлачимо из сиромаштва.

Бог и моја вера у Њега били су ми главна узданица. Молио сам се и радио. Основао сам грађевинску фирму и полако сам напредовао. Онда су локални комунисти почели да ме прогоне и оптужују. Тражили су да им одговорим како ја то напредујем а они остају где су били. Остајете зато што сте изгубили веру, а кад то изгубите изгубили сте све, говорио сам им. Али, они то нису могли да схвате. Били су заслепљени својом идеологијом.

Мени се мотала по глави стално мисао како би било лепо да обновим некадањи манастир на Малом Чукару, а онда сам закључивао да је то сасвим могуће. Рачунао сам: ако начиним три банкета са по 12.000 цигала и то продам, ја могу да сазидам цркву. Само сам то у себи мислио. У оно време безверја о томе ниси смео ни да сањаш. Комунисти су све чинили да униште цркву и о обнављању манастира нису хтели да чују.

Напустим село 1965. године и одем у Немачку да радим као грађевинац. Вратим се кући после десет година, али не затекнем ништа боље стање, па одем у Швајцарску. Безмало двадесет година сам тамо радио као зидар и то много. Радио и зарађивао. Онда се вратим начисто, па те 1997. године одем за Васкрс на Христов гроб. Иисте године посетим Хиландар.

Е, следеће 1998. у фебруару почнем да припремам грађење манастирске цркве.

Прво сам рашчистио простор, јер је све овде било зарасло у жбуње и шибље. Права пустиња. Темељи цркве нису се ни видели, а на месту где је била припрата расла су два бора висока по више од десет метара. Од села довде није било пута па се само пешице могло долазити.

С неколико радника рашчистим терен како бих могао да радим, а онда, да ме киша и снег не би ометали цео грађевински простор наткрилим, заправо начиним велики трем. Откријемо темеље, а били су дубоки 1,85 метара и дебели метар и по, довучем грађу и материјал, те тако све припремим

„Цркву почнем на старим темељима“

И, 25. маја 1998. године почнем на тим темељима , идући тачно по њима, да зидам. Месец дана касније, 25. јуна, владика браничевски господин Игнатије освештао је темељ.

Већ раније сам решио да цркву градим тесаним, тврдим мермером. Тај занат сам давно био савладао. Голубачки каменолом ми је поклонио 6 камиона камена, а преостало сам, неких 270 кубика, купио у каменолому у Жагубици.

Прве године сам готово све сам радио, и тесао камен и зидао, а друге и треће узео сам још једног мајстора, Светомира одавде из Ждрела, и плаћао сам му поштено. Плаћао сам и понеког радника да ми додаје камен или доноси малтер док зидам. Посао је добро напредовао. Унутрашњи део и кров урадио сам сигом из Буковице код Жагубице. Кров сам извео армираним бетоном, а покрио оловом дебљине 2,2 милиметра. Целу конструкцију крова сам ја урадио. Веровао сам да ће ми Бог помоћи да завршим започети посао и ниједног тренутка нисам посумњао у Божију помоћ.

После три године рада остварила се Божија промисао, односно она моја жеља да са три банкета од по дванаест хиљада цигала саградим манастир: градио самову цркву три године по дванаест месеци непрестано. Моји суграђани из Ждрела друге године мог рада одлучили су да помогну. Они финансирају израду фресака и иконостаса, што је још увек у току''.

Кад је завршио зидање цркве, која осваја свјом једноставношћу и необичном лепотом, Сима Стевановић се замонашио и добио име Григорије. Постао је први старешина манастира чију је цркву саградио својим рукама, што ниједан ктитор код нас, колико знамо, досад није урадио. За то велико дело Свети Синод СрпскеПравославне цркве одликовао га је орденом Светог Саве другог реда.

Одмах затим започео је леп конак, петанестак метара северно од цркве, и завршио га 2004. године. Фреске у манастирској трпезарији у конаку урадио је зограф Станоје. Фрескописање цркве поверено је новосадском сликару Михаилу Џемберу, који их ради на платну а затим лепи на зидове. Он ради и иконе за иконостас.

Под је прекривен мермерним плочама.

Манастирска црква сада је посвећена Светој Тројици и то је трећа посвета у њеној историји, дугој можда читавих седам векова.

Adresa manastira: Put za manastir bb, 12300 Ždrelo, Telefon: 00381 (0)12 330-724

 

КРШТЕЊА У МАНАСТИРУ    ----    ВЕНЧАЊА У МАНАСТИРУ

 

Текст обрада Господин Предраг Мирковић. Фото обрада webmaster Славиша Т. Јовановић 12304 Рановац. 


Copyright © 2005 -

Српска православна Црква - Информативни портал СПЦ Холандија

OFICIJELNI SAJT SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE ZAPADNO-EVROPSKA MOJA EPARHIJA U DIJASPORI

Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету Православно хришžанство.ru. Каталог православних ресурса на интернету
Podržite naš sajt kliknite na banere!

e-mail: webmaster@pravoslavlje.nl