Rotterdam Amsterdam Utrecht
Emmen
Ede
Nijmegen
Breda
Eritrea
Kalendar Sveštenstvo Ikone
 
 
CRKVE Saradnici

Manastir Uvac

Manastir Uvac se nalazi u selu Stublo, na granici opština Čajetina i Priboj. Na velikom arheološkom lokalitetu 1994. godine su otkrivene i otkopane zidine crkve. Ceo manastirski kompleks Uvac svedočanstvo je o postojanju jednog velikog  duhovnog centra u ovom kraju.

Ne zna se ko je Manastir podigao, ko ga je obnavljao ni kada je i koliko puta rušen. Na stranicama jedne crkvene knjige iz 1622. godine, saznajemo da je  Hram posvećen Rođenju Presvete Bogorodice.  Zahvaljujući istraživanjima i radu Narodnog muzeja iz Užica, uređen je Manastir Uvac i stavljen pod zaštitu države. Tako je praktično na Malu Gospoinu 1995. godine, Manastir ponovo oživeo posle dva i po veka.

Narodni muzej iz Uzica od 1994. godine radi na realizaciji naucno-istrazivackog projekta manastirskog kompleksa Uvac, koji se nalazi u dolini istoimene reke, na obroncima planine Zlatibor. Iscrpni i detaljni arheoloski i konzervatorsko-restauratorski radovi zavrseni su u 1998. godini, a 21. septembra, na Malu Gospojinu, dan manastirske slave, osvestani su novosagradjena crkva i konak. Posle 300 godina vaspostavljen je manastir Uvac kao metoh Studenice. Istrazivanja uzickog Narodnog muzeja upotpunila su kulturnu i civilizacijsku sliku citavog kompleksa i kraja, na opste zadovoljstvo srpske nauke i kulture i Srpske pravoslavne crkve.

MANASTIR UVAC - ISTORIJA I LEGENDE

 Jedan od najteze pristupacnih srednjovekovnih manastira kod nas, svojevrsno carstvo kamena i zmija, jeste manastir Uvac, iliti Vuvac, pod kojim imenom ga srecemo u oskudnim izvorima. Nalazi se na istoimenoj reci, u podnozju pribojskog Crnog Vrha (sa jugozapadne strane) i ispod obronaka Zlatibora (sa severoistoka). Sa sigurnoscu se moze tvrditi da je na ovoj granici izmedju despotovine i srednjovekovne Bosne, davno, vec bila podignuta mala crkva kao svojevrsna brana bogumilskoj jeresi i nadirućem islamu. Kasnije će ekonomski ojačalo bratstvo obnavljati i proširivati skromni hram, pa je u prvim decenijama XVII veka, u vreme patrijarha Pajsija, to svakako bio monumentalni manastirski kompleks, sa svim pomoćnim prostorijama, zgradama konacima i uzornom ekonomijom. Dogradjeni i prošireni hram sa velikim pravougaonim pevnicama uzore je svakako mogao naci u carskim lavrama sa kojima je Vuvac imao neposredne veze.

Manastir Vuvac nije sasvim nepoznat u nasoj kulturnoj istoriji. Tako je oznato da su ga u vreme najvećeg uspona u prvoj polovini XVII veka posećivali mnogi putnici, namernici, ali i visoki crkveni dostojanstvenici. Zna se da je manastir Uvac nekoliko puta rušen i obnavljan, ali nije zapisano kada je doživeo poslednju kataklizmu,  jer posle toga, do načih dana, nije obnavljan. Sa nestajanjem manastira iščezao je, za dugi niz godina, i život u egzoticnoj i pitomoj dolini reke Uvca. Prekid u kulturnom i duhovnom kontinuitetu nastupio je kada su se ovde naselili oni koji su dosli iz daleka, pa su o manastiru Uvac imali samo fragmentarna saznanja. Nastajanje i život Vuvca, stradanja i usudi, ostaće po svemu sudeći možda zauvek obavijeni velom tajni. Kao sto je i srpska kultura iz tih vremena usmenog, epskog karaktera, tako će i o Uvcu istoriju najčešće zamenjivati predanja prenosena sa kolena na koleno. Kao da nam je sudbina da nam najznačajniji dogadjaji ostaju u epskoj memoriji, toj čudesnoj instituciji iz koje smo crpeli svoja prva znanja.

Najstariji pisani trag o manastiru Vuvcu jeste sa stranica jednog jevandjelja i datiran je u 1622. godinu. Tako saznajemo da je te godine knjiga darivana "...Hramu prečistije na reci Vuvcu..." odnosno da je "Sija knjiga monastira Vuvca hrama Roždestva Presvetije Bogorodice. Kto poimi da je otnimi ot svetago monastira da e proklet ot Gospoda i Prečistije Bogomatere i vsih svetih bogougodnika  kroma Sabora manastirskago..."

Sledeci zapis, iz 1664. godine, pruža nesto vise podataka o izvesnim priložnicima, tačnije o njihovim imenima i srodstvu. Isto tako saznajemo da je te godine starešina manastira bio izvesni Kir Gerasim, koji će u Uvcu biti i narednih decenija i koji je verovatno doprineo značajnom usponu i procvatu ovog duhovnog stožera. Zapis iz 1664. godine glasi: "Da se zna, kako prilozi siju božanstvenuju knjigu glagolemije evangelije Presvetije Bogomatere rab božiji Milinko i podružije jego Marija i sin jego Atanasije i unuk jego Obrad i snaha jego Sara i dasti jego Sara. Za svoju dušu i za večni pomen i da im nepremjeno služi i da se svršavaju svete tajne snjom i sa htitori svoju mazduju a spodvigom otca jeromonaha Kir Gerasima s bratijami. Sija bi v leto 1664..."

U zapisu pribelezenom osamnaest godina kasnije vidi se da je i tada starešina manastira Uvca bio pomenuti Kir Gerasim i da je te, 1682. godine, posetio skopskog mitropolita Teofana, sto po svemu sudeći nije bila i jedina poseta ovoj mitropoliji. Nije isključeno da je Gerasim bio iz južnih krajeva, odnosno da je bio poreklom Grk, a kao iguman Uvca ostao u Starom Vlahu vise decenija. Zapis u slobodnom prevodu glasi: "... Da se zna kako pride proiguman Kir Gerasim k sveštijemu mitropolitu skopskome Kir Teofanu i prilozi mitropolit siju knjigu glagoljemu liturgiju v manastir Vuvac i podpisa se leto bitija 1682. meseca maja v gradu Skopju..."

Jedna znacčjna licnost srpske crkve provela je izvesno vreme u ovom manastiru pod Crnim Vrhom. Bio je to temišvarski mitropolit Josif, za koga se inače pretpostavlja da je zaslužan i za skrivanje riznice manastira Banja kod Priboja, verovatno pred očekivanom turskom najezdom. Zapis iz 1692. od velikog je značaja za sudbinu već pomenute banjske riznice i glasi: "Siju duše spasuju i božanstvenu knjigu priložih az smireni mitropolit Temišvarski v hram Presvjete Vladičice nase Bogorodice v monastir glagolemi Vuvac. I aste kto pokučit se otnimiti ot svetago mesta, da mu e prokleto ot gospoda Boga i Prečiste Bogomatere i vsih svetih. Amin v leto 1692 godine..."

Jedan podatak s kraja XVII veka odnosi se, istina posredno, na manastir Uvac. Naime, iz zapisa saznajemo da je postriženik Uvca nesto kasnije postao i vladika. Rec je o Hristoforu Dimitrijeviću, za koga se zna da je 23. aprila 1710. godine izabran za bačkog vladiku. Iz ovog izvora ne znamo u kojim godinama i odakle je Dimitrijević dosao u Uvac, ali su po svemu sudeći to bile poslednje decenije XVII veka, kada je manastir bio živ duhovni centar, o čemu je već bilo reči.

Gotovo kroz čitav XVIII vek manastir Uvac je obavijen velom nepoznanica i tajni. Nema podataka o rušenju i stradanju kao i o nestajanju života iz pitome doline istoimene reke. Medjutim, sasvim je izvesno da se to zbilo upravo u prvim decenijama XVIII veka, kada su paljene i rušene bogomolje u Starom Vlahu i Srbiji.

Znacajan izvor koji se jednim, istina manjim, delom odnosi i na manastir Uvac jeste neobjavljeni rukopis obnovitelja manastira Banja kod Priboja Dionisija Popovica iz 1857. godine, koji je ovaj kompleks obisao, tacno locirao i delimično opisao. O ostacima manastira Uvca on kaze: "... Od Priboja na Uvac rjeku po sata, uz Uvac na srpsku granicu jedan cerek (15 minuta). Preko ima manje - samo edan sat uz tu rjeku Uvac srpska granica. Na granici i obštini Jablaničkoj zove se Čisti Do i Manastirina. Tu e bio metoh manastira Banje. Manastir se ednim kubetom, naokolo porta od kamena. U porti mnogo zdanija sto su pribavili monasi i eromonasi i narod koi e dolazio manastiru da se pokloni. Oko manastira ima i sada bašće, voća svakojaka, vinograda, pomalo nive i livade. To drze Srbi, nazivaju se Didanovići ali ne žive dobro, budući jedu ono manastirsko mesto..."

Znameniti istrazivac nasih starina, prota Jevstatije Karamatijević, u trećoj deceniji XX veka, obišao je manastirski kompleks Uvac u potrazi za legendarnom "crkvom Janjom u Starome Vlahu". Karamatijević je ponesen epskom memorijom srpskog etnosa pretpostavio da je crkva Janja, koju su navodno zidali Nemanjići, negde u predelu doline reke Uvca. Verujući da takva crkva odista postoji, da je iz srednjeg veka i da je po raskoši i bogatstvu nadaleko poznata, on je u manastiru Uvcu video tu staru zadužbinu koju su gradili Nemanjići. Karamatijević je zatekao manastirski kompleks zarastao u šiblje i sumu, i delimično ga identifikovao, tačno ocenjujuci da je "...Pretprata - zapadni deo hrama u sirinu sest koraka, a u duzinu sedam. Sredina hrama bez oltara duplo je veća. Grad oko crkve ima u širinu 26 a u dužinu 32 koraka. Uz samu sredinu s desne strane nalaze se tri odeljenja, dobro uzidana u zemlju, duboka 1,5 m, a široka 4 m. Ova odeljenja podvojena su zasebnim zidovima..."

Najveca vrednost Karamatijevićevog rada jeste u pribeleženim legendama, predanjima vezanim za manastir, njegovo rušenje, obnavljanje i život. On je tačno je naveo brojne toponime u okolini koji su najzaobilazniji putokaz u odgonetanju mnogih nepoznanica vezanih za prošlost čitavog kraja. Pišuci o nepristupačnom mestu gde je manastir podignut, prota Karamatijević govori o "veličanstvenim ostacima hrama i drugih raznih gradjevina i gradskih zidina...(koje) svedoče da je ovde nekada bujao silan hrišćanski život..."

Mnoge nepoznanice vezane za manastir Uvac ostale su i danas otvorena pitanja. Živa narodna memorija, taj svojevrsni tumač istorije, odgonetala je tajne porušenog manastira u pitomoj dolini istoimene reke. Znameniti stožer nije bio bilo kakav duhovni centar, vec je bio jedan od najvećih. Epski tumači, koji su posebno u Starom Vlahu održavali istorijsku svest, smatrali su da je manastir Uvac upravo ta "Crkva Janja u Vlahu Starome", koja je, kao sto se zna, dugo privlačila pažnju radoznalih, ali je pobudjivala i interesovanje etnologa, istoričara i lokalnih kulturnih poslenika. Vredno je pažnje saznanje da se samo u Starom Vlahu nalazi pet crkava za koje se u narodu tvrdi da su posvećene ovoj mitskoj čudotvorki.

Ko je ustvari svetiteljka Janja kojoj su Srbi posvećivali crkve, posebno u ovom delu Srbije? Da li njeno poreklo treba traziti u ostacima paganskog mita kod Slovena ili je Janja hriscanski simbol? Konačno, da li je upravo manastir Uvac ta crkva Janja, koju narodni pevač, kroz reci carice Milice u pesmi "Zidanje Ravanice", pripisuje Nemanjićima, koji nisu uzalud "arčili blago", vec gradili brojne zadužbine:

"...Sagradiče mloge manastire;

sagradise Visoke Dečane

bas Dečane vise Djakovice;

Pačaršiju vise Peći ravne,

Studenicu ispod Brvenika,

Sopocane povrh Raške ladne,

i Trojicu u Hercegovini;

Crkvu Janju u Starome Vlahu..."

Manastir Uvac je, po predanju, ta crkva Janja, kojoj po bogatstvu nije bilo ravne. Na Orlicu i Orahovici manastir je imao velika stada. Mleko je, navodno, čunkovima sprovodjeno viče stotina metara u manastirsku ekonomiju, gde su spravljani sir i maslac. Svuda okolo bila je manastirska zemlja, bašće i vinogradi. Brojni toponimi nas u to nepobitno uveravaju. Sa zapadne strane nalaze se prostrane livade, koje su poznate kao Bostanište. Pored njih protiče Bukovi potok, a neposredno uz Uvac je jos jedna livada, koju mečtani zovu Gradina. Opasana je zidom koji je na nekim mestima dobro očuvan i svedoci o starom utvrdjenju, mozda starijem od samog manastira. Uvac je, u to nema sumnje, bio impozantan duhovni i ekonomski centar celog kraja.

Predanja, najčesće usmeno prenošena s kolena na koleno, još jednom su manastir Uvac dovela u vezu sa zadužbinom Nemanjića. To je priča o Janji, sestri velikog župana Stefana Nemanje, kojoj su, navodno, braća podigla manastir u zabiti, gde će se zamonačiti i provesti ostatak života. Kada su se sa zlatiborskih padina spustali ka Uvcu, preko krševitih uskih staza, i kad je Janja videla gde su je braća zatočila, kažu da su okolna brda odjekivala od njene kletve...

Moćni hram u pitomoj dolini Uvca nije bilo lako srušiti. Turci su to više puta pokušavali, ali bezuspešno. Izgleda da je uvek neko od rušitelja stradao. Onda su ih upozorili da manastir mogu srušiti samo Srbi. I pronadju Srbe, doseljenike, neke Tokovice, koji su, navodno, Uvac lako porušili. Turci su ih za uslugu dobro nagradili, ali ih je stiglo prokletstvo da im potomstvo ostane siromašno i bez muškog poroda, a da im kuće uvek budu ispod puta. Neki tvrde da je i danas tako.

… Život u neposrednoj okolini Uvca nastavlja se skoro kroz ceo XIX vek. Manastir je u ruševinama i retki putnici namernici, kao i svestenojereji, povremeno ga obilaze. Tradicija manastirskog sabora je oživela i porta je masovno posecivana na Malu Gospojinu, inače slavu manastira Uvca. Predanja kazu da su meštani napredovali dok je sabor održavan i da je život obnovljen u celom kraju. Kasnije, ne zna se razlog, sabor je zaboravljen i od tada nemaju napretka "ni u malu ni u svladu".

Rusenje manastira i nestajanje života iz pitome doline reke Uvca verovatno su razlog sto smo lišeni vaznih istorijskih podataka iz proslosti ovog znamenitog duhovnog centra. Postojanje manastira bilo je uslov opstanka pravoslavnog stanovnistva u ovoj živopisnoj dolini. Zamiranje života za duze vreme, kao i naseljavanje novih izbeglica, znatno kasnije, značili su i svojevrstan prekid u istorijskom i kulturnom kontinuitetu. Mnogi vazni podaci i tragovi otisli su s onima koji su iz Uvca nestali, pobegli, ili su ih najčešće sa sobom odneli u grob.

Ali zahvaljujuci istrazivanjima Narodnog muzeja iz Uzica i ogromnom trudu i radu koji je ulozen prethodnih godina - vaspostavljen je manastir Uvac, sagradjeni i osvestani crkva i konak, a radovi na sredjivanju bogate gradje bice zavrseni u 1999. godini i na odgovarajuci nacin predstavljeni javnosti.

(Nešto skraćen tekst Dragiše Milosavljevića, istoričar umetnosti, direktora Narodnog muzeja Užice.)


OSVECENJE CRKVE
I MANASTIRSKOG KONAKA

U ponedeljak, 21. septembra 1998, na Malu Gospojinu (dan manastirske slave), obelezen je zavrsetak obnavljanja manastira Uvac, srusenog pre tacno trista godina, a sada potpuno restauriranog.

Entuzijazmom stručnjaka užickog Narodnog muzeja, uz sredstva Vlade Srbije, preko njenih ministarstava za kulturu i nauku i tehnologiju, petogodišnji istrašivacko-konzervatorski radovi na manastiru Uvac okončani su celovitom rekonstrukcijom, a objekat, odavno srušen i zaboravljen, ponovo je zasijao starim sjajem.

Tim povodom, u prisustvu mnogih vernika, svetu arhijerejsku liturgiju sluzili su episkopi žicki Stefan i gornjokarlovački Nikanor, obavivši i osvecenje crkve i manastirskog konaka. U crkvi je uradjen ikonostas sa dvadeset osam ikona, jedan veliki polijelej, vladicanski presto...

* * *

O uloženim naporima da manastir Uvac, do kojeg pre pet godina nije takoreći bilo ni puta, sada postane skup lepih i impozantnih gradjevina, govorio je Dragisa Milosavljevic, rukovodilac projekta, inace direktor Narodnog muzeja u Užicu.

- Kada smo krenuli u posao, ovde je bilo bespuće i šiprazje, a uz pomoć helikoptera smo spuštali opremu, kaze Milosavljević, koji je u ovom kraju proveo punih pet graditeljskih sezona. - Vremenom, radovi su napredovali, uz stalnu finansijsku podrčku republickih ministarstava, ali i ogromnu pomoc Vojske Jugoslavije i užickog preduzeća "Putevi", koje je probilo put do manastira, gde se sada stize i automobilom.

Srednjovekovni manastir Uvac, nekada značajni duhovni i kulturni centar ovog kraja, srusen je 1698. godine. Rekonstrukcija je sada, posle tri veka, potpuno uspela. Kako piše na zidu pred crkvenim dverima, arheološko-konzervatorske radove vodili su Savo Derikonjić i Blagota Pešić.  Za arhitektonsko rešenje manastirskog konaka arhitekta Blagota Pešic nagradjen je priznanjem Beogradskog salona arhitekture i žirija ULUPUDS-a.

Ovo svetiliste ponovo okuplja vernike iz zlatiborskog kraja, a pohode ga i mnogi posetioci Zlatibora.

Manastir Uvac je oziveo, postao je metoh manastira Studenice, a ovde su stigla i dva monaha. Za njih je uredjen manastirski konak, uvedena voda, a uz pomoc opštine Čajetina i preduzeća sponzora uskoro će biti dovedeni struja i telefon.

Fotografije teško mogu dočarati avanturu dolaska do manastira.

Od puta koji je na auto-kartama ide se 4 km. neuredjenim kolskim putem koji se povremeno račva u rukavce u nastojanju da se zaobidju neka neugodnija mesta.

Put je usečen u kamenitu strminu, najvećim delom sa nagibom od preko 20% (po mojoj proceni).  Vozi se po pokretnom kamenju ( mahom krupnijim oblutcima) i povremeno se nailazi na stene u 'kolovozu' koje su izrasle iznad nivoa jer se kamenje oko njih razišlo, pa je dosta slalomske vožnje. Uslovi za iole naglije kočenje na nizbrdici ne postoje, a isto tako bilo bi teškoća sa ponovnim kretanjem na uzbrdici, u povratku. Jedna strana puta je skoro celom duzinom bočno otvorena prema oštroj, dubokoj kosini brda. Šanse da se predomislite i okrente automobil nazad su skoro nikakve.

Od kaludjera smo čuli da je put prema Priboju od manastira nešto lakši, ali je ukupno znatno duži ako do manastira Uvac nameravate sa Zlatibora.

Za manastir Uvac skreće se sa magistralnog puta Užice – Prijepolje oko 4 km. posle Partizanskih (Kraljevih) voda. Prolazi se ispod skijališta na Torniku i nakon oko 14 km. asfaltnog puta stiže se do odvajanja puta za manastir, a daljih 8 km. je veoma težak put.

Фото и текст обрада Господин Ненад Глишић из Будисаве код Новог Сада уредник и главни сарадник сајта. 


Copyright © 2005 -

Српска православна Црква - Информативни портал СПЦ Холандија

OFICIJELNI SAJT SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE ZAPADNO-EVROPSKA MOJA EPARHIJA U DIJASPORI

Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету Православно хришžанство.ru. Каталог православних ресурса на интернету
Podržite naš sajt kliknite na banere!

e-mail: webmaster@pravoslavlje.nl