Rotterdam Amsterdam Utrecht
Emmen
Ede
Nijmegen
Breda
Eritrea
Kalendar Sveštenstvo Ikone
 
 
CRKVE Saradnici

Manastir Uspenija Presvete Bogorodice u Veti

O tome kada je podignut ovaj manastir nema pouzdanih podataka. Više izvora govori različito. Prema najstarijem poznatom predanju, manastir potiče iz vizantijskog perioda, kada je u njegovoj neposrednoj blizini bila glavna saobraćajnica od Niša do Sofije i Carigrada. To je, u stvari, poznati rimski put Via Militaris koji je povezivao Evropu i Malu Aziju.

Osvajanjem ovih krajeva od strane Turaka, crkva je srušena. Turci su Ponišavlje osvojili 1386. godine, posle dvadesetodnevne krvave bitke u kojoj Niška tvrđava i Lazareva vojska nisu izdržalĺ. Turci su  zbog takvog otpora srpskih branilaca kasnije svoj bes iskalili i na pravoslavnim svetinjama Niša i okoline. Takva zla sudbina zadesila je i Bogorodičnu crkvu u Veti.

Nakon toga, prvi podaci o stanju ovog hrama mogu se pronaći tek u 15. veku. Tako se, na primer, na sajtu Niške eparhije može naći podatak da je manastirska crkva sagrađena (obnovljena) u 15. veku, i da je bila sasvim različita od sadašnje. Kaže se da je bila neuporedivo veća i lepša. Po ovom izvoru, ktitor je bio nepoznat. Na drugoj strani, prema narodnom predanju zabeleženom u knjizi sveštenika Mihajla Spiridonovića Peleha Manastiri i crkve Niške eparhije, hram Uspenija Presvete Bogorodice podigli su sami meštani sela Vete još u tursko vreme. Dakle, ni predanje ne pamti tačno vreme obnavljanja manastira.

Prema sačuvanom predanju, Mladenu Stojiću iz sela Vete javila se u snu Presveta Bogorodica i kazala mu da se na mestu sadašnjeg manastira nalazi crkva. Mladen Stojić i ostali meštani sela Vete kopali su nekoliko dana, dok nisu našli ruševine hrama. Na njegovim temeljima podigli su sadašnju vetansku crkvu. Seoski zbor dodelio je crkvi imanje od 43 hektara. Od nepokretne imovine manastir je tada dobio: 25 hektara šume, 8 hektara livade, 3 hektara voćnjaka, 5 hektara njiva, 1 hektar placa i 1 hektar bašte i vinograda. Vrednost imovine po inventaru iz 1932. godine iznosila je 209.031 dinar. Kada je završena gradnja crkve, obrazovana je i parohija koju su sačinjavala sela Veta, Toponica, Kosmovac i Tamnjanica.

Duhovni i nacionalni centar

Iz vremena okupatorske vladavine Turaka, poznat je sveštenik Spasoje Popović koji je služio u Vetanskom manastiru. Njega je nasledio sin Bogdan, zaslužan za podizanje škole manastirskog tipa, u kojoj je učitelj bio izvesni monah Veljko. Osim njega, kao učitelji pominju se Nikola iz Tetova (Stara Srbija) i Sreten.

Udaljen od glavnih puteva i većih naselja, zaklonjen najvišim vrhovima Suve planine (Trem, Sokolov kamen), manastir je pod Turcima imao i nacionalno-oslobodilačku ulogu. Prema akademiku Vladimiru Stojančeviću (Jugoistočna Srbija u 19. veku), u njemu su održavani sastanci niškog Nacionalnog komiteta za oslobođenje od Turaka, čiji su prvi ljudi bili Todor Stanković, Nikola Kole Rašić, sveštenik Petar Ikonomović, Milan Novičić, Tasko Uzunović, Mihailo Božidarac i drugi. Zbog toga je značaj manastira za konačno oslobođenje ovog kraja od turskog okupatora izuzetno veliki.

Istovremeno sa nacionalnim radom, manastir je predstavljao i snažan duhovni i prosvetni centar celog kraja ispod Suve planine. Bitnu ulogu u tome imao je sveštenik Bogdan Popović. On je podigao novi manastirski konak i obrazovao bratstvo manastira koje je imalo i versko-prosvetnu ulogu. Popović je kao duhovnik ove crkve ostao do 1890. godine. Od tada, pa sve do 1901. godine, vetanska parohija bila je u nadležnosti sveštenika susednih parohija. U vremenu od 1894. do 1899. godine paroh je bio Bogdanov rođeni brat Ilija Popović, inače, paroh susedne Špajske parohije. Posle njega, sveštenoradnje u vetanskoj parohiji obavljao je gornjostudenički jerej Stanko Zlatanović, da bi 1901. godine ona konačno pripala manastiru Uspenija Presvete Bogorodice u Veti. Od tada su starešine manastira bili ujedno i parosi. Poznati su jeromonah Joakim, jeromonah Vićentije, iguman Danilo Sinko, jeromonah Serafim i jeromonah Jakov. Tokom Prvog svetskog rata manastir je opustošila bugarska okupatorska vojska. Jeromonaha Lukijana su 1916. godine Bugari zarobili i držali u zatočeništvu do 1919. godine, kada se vratio u manastir i služio do smrti 1932. godine.

Stradanje manastira

Kada se govori o ovom manastiru, ne može se zaobići činjenica da u njegovoj neposrednoj blizini u manastirskoj šumi, na mestu zvanom Vurnjište postoji i crkvište posvećeno svetom Jovanu Krstitelju. Predanje kaže da su ovaj manastir srušili Čerkezi u jednom od svojih rušilačkih pohoda protiv srpskog pravoslavnog naroda i njegovih svetinja. To se poklapa sa činjenicom da su Turci, sredinom 19. veka, u neposrednoj blizini manastira naselili prilično brojnu čerkesko-tatarsku koloniju. Takvu taktiku Turci su primenili duž cele tadašnje granice sa Kneževinom Srbijom, smatrajući da će na takav način, makar i delimično, zaustaviti širenje srpske oslobodilačke ideje. Prilikom oslobođenja, deo ove kolonije koji se nije kompromitovao zločinima prema Srbima i njihovim svetinjama, prešao je u Pravoslavlje.

Takvi burni događaji doprineli su da manastir osiromaši i ostane bez vrednih crkvenih stvari. Postoji podatak da je u manastiru čuvan sveti putir koji su poklonili ruski vojnici za pokoj duša svojih drugova poginulih u ratu 1854. godine. Ne zna se zašto je poklonjen baš ovoj svetinji koja je i danas malo poznata. Veza pravoslavnih Rusa sa ovim hramom, međutim, ne prestaje ovim događajem. U periodu između dva svetska rata, u manastiru je boravio jedan Rus, jeromonah Danilo Sinko. Ostao je upamćen po tome što je bogosluženje obavljao na srpskom, mada je kanonima Ruske crkve to bilo izričito zabranjeno. U vremenu jeromonaha Danila Sinka, manastir je bio centar odakle se širila ideja Hrišćanske narodne zajednice (u narodu poznatog Bogomoljačkog pokreta, na čijem čelu je bio Vladika Nikolaj Velimirović). Iguman Danilo je u manastiru obučavao seljake vernike iz okolnih sela kako da propovedaju i šire Hristovu nauku.

Drugi svetski rat doneo je manastiru nova stradanja. Ono što su nekada radili Čerkezi, sada su to učinili pravoslavni Bugari. Pošto se, naime, u neposrednoj blizini nalazilo sedište prvobitne Ravnogorske organizacije za Niš i okolinu, bugarska vojska je manastir u potpunosti spalila. Zvonik je miniran i dignut u vazduh. Pre spaljivanja, Bugari su najpre potpuno opljačkali manastir. Ovakav postupak pravdali su činjenicom da je manastir služio kao baza ravnogorskoj organizaciji za ceo Niški okrug. Protiv ovog štaba (Gorski štab br. 43) pokretali su nekoliko kaznenih ekspedicija, ali bezuspešno. Na čelu ravnogorske organizacije nalazili su se iskusni oficiri bivše kraljevske vojske, đeneralštabni kapetani Milenko Reljić i Petar Begović.

Ono što, međutim, nije uspela ni bugarska okupatorska vojska, uradili su partizani. Ovu prvobitnu ravnogorsku organizaciju u niškom kraju sa sedištem u neposrednoj blizini manastira Vete, napali su i uništili Ozrenski i Svrljiški partizanski odred jula 1942. godine. Tom prilikom ubijeno je sedam vojnika, dok je kapetan Milenko Reljić streljan u zaplanjskom selu Veliki Vrtop. (O ovom događaju pisano je u knjizi Zaplanje u narodnooslobodilačkoj borbi 1941-1945, autora Dragoljuba Dejanovića i Đorđa Stamenkovića).

Domaćinski nastrojeni i u nacionalnom duhu potpuno izgrađeni, meštani Vetanske parohije obnovili su manastir ubrzo posle Drugog svetskog rata.

Ali, zbog otpora koji je pružen partizanima i nacionalne ideje koja je na ovom prostoru preživela rat, manastir i ceo kraj tretirani su od novih vlasti izrazito neprijateljski. Do dana današnjeg, na primer, manastir nema put, vodu, struju, ni telefon. Dugo je bio potpuno pust. Sve što je vredelo od imovine, pokradeno je i uništeno. Povremeno bi se u njemu zadržao pokoji monah, ali je brzo odustajao i odlazio dalje.

U takvom stanju manastir je ostao sve do 2003. godine, kada je težak posao obnove preuzeo dečanski monah Georgije Žunić. Uz pomoć prijatelja manastira obnovljen je duhovni život i sada se ponovo čuju zvona podno Suve planine. Staro je pravilo da obnovljanjem svetinje počinje i duhovna obnova naroda koji živi oko nje. Pravilo se potvrđuje i činjenicom da škola, koja godinama nije radila, sada ponovo otvara vrata šestorici đaka. Sledeće godine biće ih i više. Veronauku će učiti od jeromonaha Georgija, a duhovno okrepljenje i približavanje Bogu steći će na liturgijama koje se - posle toliko godina - ponovo služe u ovoj Svetinji. Zbog toga je ovaj manastir i pravi simbol vitalnosti i snage Pravoslavlja koje vekovima odoleva raznim neprijateljima na sredokraći Istoka i Zapada.

   Vladimir Vučković  Adresa manastira je: Veta, 18313, Crvena Reka, Manastir Uspenija Presvete Bogorodice.

Broj žiro računa za obnovu manastira je 235-284020-84, Niška Banka, Filijala u Beloj Palanci.

Фото и текст обрада Господин Ненад Глишић из Будисаве код Новог Сада уредник и главни сарадник сајта. 


Copyright © 2005 -

Српска православна Црква - Информативни портал СПЦ Холандија

OFICIJELNI SAJT SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE ZAPADNO-EVROPSKA MOJA EPARHIJA U DIJASPORI

Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету Православно хришžанство.ru. Каталог православних ресурса на интернету
Podržite naš sajt kliknite na banere!

e-mail: webmaster@pravoslavlje.nl