Rotterdam Amsterdam Utrecht
Emmen
Ede
Nijmegen
Breda
Eritrea
Kalendar Sveštenstvo Ikone
 
 
CRKVE Saradnici

Манастир Витовница

Манастир Витовница лоциран је на једном узвишеном платоу на десној обали реке Витовнице при њеном излазу из клисуре зване Скоп, а између два висока брда - Фаца (источно) и Урлаја (јужно) и највишег врха Суморовац. На који метар од олтара диже се једна окомита стена која надвишује манастир и спречава да га сунце задуго изјутра огреје. На тој стени, која по Јоакиму Вујићу: "манастиру за обграду служи", много је порушених зидина и, кажу, порушених капелица. На врху се налази једна мала пећина, "људска је рука није нимало дотеривала ни украсила", а у њој су се по предању подвизавали монаси.

Име манастира, се у средњем веку јавља као Вителница, Витеоница, Витаоница, Витомница, Витовница. Ако је име добио по реци, онда у корену речи лежи именица "витл" која означава точак који вода окреће (нпр. "воденица са два витла"), што упућује на воденице или ваљарице којих је било на брзој планинској реци. Међутим, име се може извести и из глагола "витати" - обитавати, боравити, гнездити, што упућује на гостионицу ("виталница") или на сам манастир који се у средњем веку назива "виталиште инока", тј. обитавалиште монаха, а то је исто што и реч "обитељ", како се манастирска братства називају у богослужбеним чиновима.

Сигурних података о времену изградње манастира немамо, јер недостаје оснивачка повеља, ктиторски натпис или ктиторска композиција. Несумњиво, ово је после Тршке цркве - најстарија црква у Браничевској епархији. Двојезични натпис (старосрпски и јерменски) на камену узиданом у северни зид дозиданог дела цркве, говори о цркви светих апостола Петра и Јакова коју је 1218 године подигао Владо син Бабугов. Натпис намеће два питања на које постоје различити одговори. Прво, одакле потиче овај камен? По једнима, нађен је на истом месту приликом обнове цркве, по другима донет је са неког старог црквишта у селу Ждрелу. Многи научници прихватају да потиче са старије витовничке цркве. Друго је питање, које је националности Владо: Србин, Бугарин или Јерменин? Присуство више слова танког "јер" у натпису упућује на српски правопис. Данас је прихваћено мишљење да је северна српска граница у време Стефана Првовенчаног била на Дунаву, јер Студенички типик прописује да се за годишње парастосе ктитору доноси риба из Зете и са Дунава. Логично је претпоставити да је Дунав био у српској држави као и Зета. Каснија традиција, како у самом манастиру тако и у околним селима, везује Витовницу за српског краља Милутина који је ове просторе коначно припојио Србији. Могуће је да је овај велики задужбинар обновио стару цркву, или само заповедио да се обнови, јер се у једном прошловековном запису каже: "создан бист ... повељенијем благочестиваго краља сербскаго Милутина".

ИСТОРИЈА - За сво време трајања српске средњевековне државе, немамо никаквих података о овом манастиру. Помињу га тек турски пописи. Попис из године 1537. каже да у манастиру Пречисте на реци Витовници живе два монаха, а обавезе манастира према султановој благајни износе 400 акчи. Следећи попис лоцира манастир код села Витовнице. У њему живе три монаха а обавезе су много увећане и износе 1.678 акчи. Несумњиво да је манастир у материјалном погледу добро стајао, јер је 1557. године у време игумана Макарија, чувени златар Вук Кондо оковао златом витовничко еванђеље. Манастир је и наредних деценија напредовао иако је тешко објаснити коме и чему треба да захвали. Тако попис из времена султана Мурата III, бележи да у манастиру живи 6 монаха, а обавезе износе 2.500 акчи. Сређене материјалне прилике, добар старешина и вредно и вешто братство, обогатили су манастирску библиотеку преписима многих књига. Историју манастира кроз читав XVII век можемо да пратимо кроз записе на манастирским књигама. Сеобе крајем XVI века под Арсенијем III, и у наредном веку под Арсенијем IV, разнеле су витовничке књиге на разне стране: један псалтир из 1661. године налази се у Народној библиотеци, једна књига из 1619. у Кијеву, једна у патријаршијској библиотеци у Сремским Карловцима, једна књига из 1628. у манастиру Пакри, итд. Сеобом је и печат витовничког игумана Висариона из 1703. године, доспео у манастир Крушедол, а сребрна чаша - рад кујунџије Луке из Ћипровца из 1662. године - налази се у Бешенову. Ту се налази и поменуто, златом оковано еванђеље из 1557. године. Чињеница да су књиге и богослужбени инвентар манастира Витовнице расути на све стране, показује да се витовнички монаси у збеговима и сеобама нису држали заједно већ су се расули и придруживали братству других манастира. Занимљиво, витовнички монаси се и у избеглиштву труде да богослужбени инвентар увећају и обогате, па у Сент Андреји окивају у злато један крст.

У време аустријске окупације северне Србије (1718-1739), егзарх Максим (Ратковић) посетио је Витовницу и оставио опис манастира у коме уз игумана има само два монаха. За цркву каже да је "древна" (тј. стара), црепом покривена а испред цркве се налази "шатор од дрвета" под којим вероватно подразумева припрату. Веома је добро снабдевен књигама, делом штампаних у Русији, али и са много рукописних: 10 минеја, 2 еванђеља, по 1 триод, "плачевник", житије светих, Златоустове беседе, беседе Јефрема Сирина и Отачник. Солидан је и инвентар: свилене одежде, путир, дискос, кашичица, звездица, појас, павта и 2 кандила - све од сребра. Игуман Данило био је учесник црквено-народног сабора у Сремским Карловцима 1735. године. У време Кочине крајине, манастир је страдао од Турака. Тада је попаљен и келије су му срушене до темеља. Потом је био толико запуштен да је сеоска стока у њему обитавала.

Већ од времена Карађорђева монаси и сељаци су почели да га постепено оправљају. Прву обнову манастира обавио је Илија Добриловић, трговац из Бистрице, али немамо података о томе кога је обима она била и на шта се та оправка односила. Следећу обнову врше: Паун Матејић из Мелнице, буљубаша Петра Добрњца а после војвода млавски, који је припрату дозидао, и Стеван Добрњац, брат Петров, кнез моравски у времену 1815-1821 са седиштем у Пожаревцу, који је на старим темељима обновио конак са две собе и кухињом. Права обнова извршена је тек у време кнеза Милоша и то пред крај његове прве владе. Од 1837. године када су подигнуте неке зграде, почиње васкрсавање и успон Витовнице, да би 1856. године манастир био комплетно обновљен. Тада је обновљена црква, дозидана припрата са звоником, постављен под од мермера, а цела црква покривена "белим" тј. поцинкованим лимом. У самој цркви живописане су све површине. Тај су посао обавила браћа Милија и Иван Марковић из Пожаревца, за 100 цесарских дуката. Иконописом су се бавили и њихови синови Радован и Никола, а често су им се придруживали Димитрије Постниковић и Јанко Лазаревић. Нови конак изграђен 1850-51. године стајао је манастирску касу око 8.000 гроша. Испред цркве је подигнута чесма.

Приликом ових радова подигнута је једна зграда од тврдог материјала изван манастирског круга, у чијем су приземљу смештени: школска учионица, стан за учитеља, кухиња и преноћиште за ђаке, а на спрату две собе за "среског старешину кад у народном послу изађе, а и за другог којег отменог госта". Школа је била заиста потребна јер раније није постојала. Зидана је манастирским трошком, а народ је дао помоћ у материјалу и раду. Покретачка снага и душа свих ових радова био је игуман хаџи Стефан, који се трудио око свих послова. Све је финансирано из манастирске касе.

Ове обимне радове омогућила је и велика љубав околних мештана према овој светињи, као и солидна материјална база створена у овом веку. Треће деценије XIX века манастир је још увек плаћао спахији десетак, а осамдесетих година истог века имао је 470 хектара обрадивог земљишта с приходом од 610 динара; 1.165 хектара планине коју је издавао у попашу и скупљање сувих дрва за 3.409 динара; кафану и дућан који су доносили 1.200 динара; 3 воденице, неколико кућа, итд. Ради бољег сагледавања материјалне моћи, извршићемо нека упоређења. Са годишњим приходом од 15-20 хиљада динара, Витовница је била јача од славних владарских задужбина Раванице и Манасије, нешто мало јача од цркве смедеревске, а пет пута јача од цркве пожаревачке. Године 1886. манастир је дао 150 динара "на ратне цељи", тј. помогао државну благајну исцрпену вођењем рата са Бугарском и Турском. Али већ крајем те деценије почело је опадање манастира, изазвано лошим газдовањем, расељавањем братства и поплавама. У другом светском рату манастир је лоше прошао. По причању братства, због њихове оданости монархији, "домаћи комунисти" су запалили манастир, убили монаха Хризостома, родом из Раче, јеромонаха Мардарија и монаха Саву, о чему говори и мермерна плоча. После рата национализовано је много манастирске имовине, кафана, дућан и остало. Остављен је само аграрни максимум. Поред национализације, нанета је разна друга штета, однешено много грађевинског материјала спремљеног за подизање нових објеката и сл.

ЦРКВА - Манастирска црква посвећена Успењу пресвете Богородице, носи на себи траг бар три обнове, што је најбоље видљиво на фасадама. Првобитност цркве сачувана је само у темељу, и олтару који је свакако првобитни.

Архитектура Основа цркве у облику крста упућује на време краља Милутина. Споља петострана олтарска и тростране певничке апсиде, а изнутра полукружне, такође показују сродност са неким црквама из Милутиновог времена. Над централним делом уздиже се осмострано кубе, ослоњено на пиластре који су наглашени у архитектури. У прошлом веку дозидана је са западне стране припрата са звоником. Црква је зидана од тесаног камена поређаног наизменично са редовима цигле. Дозидани део зидан је на исти начин, али без неког реда у употреби материјала.

Живопис Првобитни живопис није сачуван, изузев у куполи, али и њега су браћа Марковић поправљала, па је изгубио првобитни карактер. Ту су приказани Господ Савот окружен анђелима, а ниже у тамбуру кубета уобичајени приказ пророка. У пандатифима су представљени еванђелисти са својим симболима. Боје су живе, а људске фигуре вешто и природно изведене. Браћа Марковић у сликарству углавном следе академски израз са романтичарским призвуком. Њихов рад у Витовници не одликују ни боје, нити складност људских фигура, којима недостаје пропорционалност. У олтару , у доњој зони, представљена је сцена служења Свете Литургије. Изнад је Богородица "вишаја небес", десно од ње сцена Пењање на Голготу, а изнад ове Аврамова жртва. Лево су представљене сцене Молитва у гетсиманском врту и Лествица јаковљева. У апсиди јужне певнице приказано је Васкрсење Христово са стражом око гроба, а испод свети великомученици Георгије и Димитрије и свети лекари Козма и Дамјан. У апсиди северне певнице представљено је Преображење Христово са Мојсијем и Илијом и апостолима учесницима овог догађаја, док су испод св. мученици. На осталим зидовима представљени су догађаји из Христовог живота и светитељи, међу којима и словенски учитељи Кирило и Методије, као и Свети Сава.

Иконостас је урађен 1854. године прилогом неколико верника из Петровца, Дубочке и других околних места. На њему има старијих икона из 1831. као и млађих из 1894. године.

ЗГРАДЕ - Манастирски комплекс мењао је свој изглед и садржај током дуге и бурне историје. Данас има три конака:

СТАРИ конак је приземна зграда са неколико соба за послугу и госте.

ВЕЛИКИ конак, подигнут 1960. године од чврстог материјала, има у приземљу капелу посвећену Благовештењу у којој се врши богослужење током зиме, а на спрату собе за епископа, игумана и три келије за братство.

НОВИ конак има у приземљу и на спрату има шест одељења за пријем гостију.

Манастир Витовница у наше време, иако сиромашан успешно се развија, али за пун развој потребно је још монаха. Утолико више што постаје предмет пажње многих верника који у њега долазе, колико због његове живописне околине и богате историје, толико и због духовне утехе коју овде добијају.

Reka Vitovnica izbija iz kanjona neposreno ispod manastira. Iz stene na drugoj obali izbija lekovita voda . To je izvor Sv. Jovana Preteče, čiji lik je nedavno predstavljen u mozaiku iznad izvora.

 

Na kaptiranom izvoru, u svežem betonu, upisano je:

 

'Za vladavine Nj. K. V. Aleksandra podiže ovaj studenac ... starečina manastira jeromonah Dimitrije  1932.'

 

Betonski mostić se dovršavao kad smo tamo bili.

‘’OMILJEN U NARODU

Mudri starac otac Tadej, izuzetan duhovnik i iguman Vitovnice, koji je i sahranjen u manastirskoj porti (umro 2003. - njemu je postavljen spomenik od crnog kamena koji se vidi na slici), oduvek je izazivao veliku pažnju. Svuda omiljen, gde god bi se pojavio, arhimandrit Tadej je bio centralna ličnost, a njegove reči se dugo pamte i prepričavaju. Hroničar Rade Obradović kaže da je u poslednje vreme objavljeno je desetak knjiga o njegovim mislima o Bogu, zdravlju, ovozemaljskom životu. Decenijama je svakodnevno primao reke ljudi, poučavao, opominjao, tešio, duhovno savetovao, ne štedeći sebe. Ljudi su se na to navikli, pa su žurili u Vitovnicu da iguman razgovorom i savetom rešava njihove probleme.’

Od Petrovca na Mlavi, putem ka Kučevu,  manastir je udaljen nešto više od 10 km.  Ispred sela Malnica se skreće za selo Vitovnicu, a nedaleko od njegovog završetka je manastir (slike manastira iz daljine načinjene su sa kraja sela.  U selu se prolazi pored veoma lepe, ali jako oronule kuće sa doksatom u tradicionalnom stilu, ).

Адреса: Манастир Витовница, 12305 Мелница; тел: 012/348-530

Фото и текст обрада Господин Ненад Глишић из Будисаве код Новог Сада уредник и главни сарадник сајта.  


Copyright © 2005 -

Српска православна Црква - Информативни портал СПЦ Холандија

OFICIJELNI SAJT SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE ZAPADNO-EVROPSKA MOJA EPARHIJA U DIJASPORI

Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету Православно хришžанство.ru. Каталог православних ресурса на интернету
Podržite naš sajt kliknite na banere!

e-mail: webmaster@pravoslavlje.nl