''Црква Св. Николе подигута је 1732. у традицији српске средњовековне архитектуре комбиноване са барокним елементима. Једнобродни храм, засведен полуобличастим сводом, има куполу над централним делом коју носе четири слободна ступца и споља и изнутра петострану апсиду у ширини брода. Барокни торањ дозидан је уз западно прочеље. Хоризонтална подела фасада истакнута је кордонским венцем и низом слепих аркада, а стране дванаестостраног тамбура украшене су колонетама. Старије сликарство развијеног програма, на високој олтарској прегради извео је, како се претпоставља, 70-тих година XVIII века Василије Остојић, мајстор формиран под утицајем руског црквеног барока. Иконостас је 1827. обновио и допунио новим иконама Георгије Бакаловић. Иконе на архијерејском и Богородичином трону рад су непознатог мајстора из друге половине XVIII века. Зидно сликарство из 1749. очувано је у калоти куполе, на пандантифима и на чеоној страни лукова на своду цркве. Стилски и иконографски неуједначено и конзерваторски необрађено, представља рад непознатог аутора. Делимично је прекривено накнадним зидним сликама Димитрија Посниковића из 1886/87. ('Споменичко наслеђе Србије', Завод за заштиту споменика културе Републике Србије)

Црква је споменик културе великог  значаја.

У релативно кратком времену и Иригу су подугнуте и богато украшене делима и тада и данас признатих мајстора: Теодоровска (1714.),  Николајевска (1732.) и Успенска  (1760.) православна црква. Католичка црква је подигнута 1770.

Када се има у виду да је у време градње цркава Ириг имао нешто више од 3.000 становника; да је највећи број достигао пред  избијање 'Иришке куге' (4.813), јасно је да је Ириг био економски јако и напредно место, али и да су били потребни велики напори и одрицања да се три таква храма саграде и опреме.

Crkva svetog oca Nikolaja (Nikolajevska crkva) podignuta je 1732. godine. U upravi Sremske zupanije 1756. godine o njoj je receno "da je tako lepa i velika, da joj nema ravne medju svim crkvama u Ugarskoj". (Sa sajta Opštine Irig.)

Nikolajevska crkva je izgrađena na neuobičajenom terenu: na iskopanoj terasi na strimini . To je dovelo do toga da zapadni ulaz gleda sa desetak metara razdaljine na zid nastao ukopavanjem terase. Tako je i zvonik, naknadno sazidan, morao biti nesrazmerno visok da bi bio uočljiv u tadašnjem centru Iriga, pored pijace.  Ulica ispred crkve je u visini podkrovnog venca.

"IRIG,

Koliko sam mogao doznati,ime ove varosi dolazi od strane reci koja znaci star.Jedni vele da je madjarska,a drugi tvrde da je turska i da znaci starinu.
Varosica ova ima tri lepe Pravoslavne crkve tako,da ne znas kojoj pre da se divis po lepoti i ukrasu njenu. Ima 715 srpskih kuca sa 3720 stanovnika… (Ovaj obilazak i zapisi iz Karlovačke protopopije je bio 1896.)

Obicaji se srpski verno drze i cuvaju.Govore vrlo lepo srpskim cistim jezikom,a i pesma cveta i neguje se u nasem duhu,osobito pre desetak godina dok je bilo vinogradi…

Okolina je veoma lepa,osobito onaj deo koji se na sumu naslanja.Ovde je ona znamenita cvetna livada,koju spominje blazeni Dositije,izmedju Iriga i manastira Hopova…
 

1795.godina bila je fatalna za populaciju Iriga i ostalih naselja opštine, jer je tada počela da hara tzv. "iriška kuga", bolest koja je prepolovila stanovništvo ove oblasti. Pod uticajem epidemije došlo je do najvećih promena broja stanovnika u ovom delu Srema u čitavoj njegovoj istoriji. U XIII veku (pre kuge) Irig je imao čak više stanovnika nego tadašnji Beograd, ali se posle kuge više nikada nije oporavio…

U Svetoj Nikolajevskoj crkvi ima zapisa na nekim knjigama,da je u proslom veku za vreme kuge bilo tu selo Kokinjaš, no da je kugom opustelo i sasvim se raselilo.’’ (Ovo je odlomak iz knjige "Trideset dana na ubavu putu"  koju je napisao prota karlovački Vasilije Konstantinović, a izdata je u Sremskim Karlovcima 1899.godine. Prota Konstantinović je dobio nalog da 1896.godine pregleda karlovačku protopopiju i da o tome napiše detaljan izveštaj, koji je kasnije pretočen u knjigu.)

’’’O ovoj opakoj bolesti dosta je pisano, ali ce ovde biti korisceni podaci iz rada dr Slavka Gavrilovica: "Irig od Kuge 1795. do revolucije 1948-49."

Epidemija kuge u Sremu i Irigu vladala je 1795/96. godine. Tako je 7. januara 1796. godine iriški knez Lazar Rakić pisao mitropolitu Stevanu Stratimiroviću kako je narod "izvan sebe" od straha i nemira, jer se u prvi mah ništa nije moglo saznati o kugi niti se iko nadao "takovoj pregorkoj smerti i preužasnoj bolesti". Najveći pomor bio je u početku kada su se "ne malo svi potrovali", kada se bezglavo bežalo na sve strane ili postupalo mimo sanitarnih propisa.
Prema zapisu popa Stefana Vezilića, "sedam meseci i deset dana, tj. od 1. julija 1795. do 10. februara 1796. godine takovi pomor bio je strah, sto u svetu ne moze biti strašnije, i do 2600 duša izumrlo u Irigu".

Kakvo je bilo stanje u gradu najrečitije govori zvanični izveštaj od januara 1796. godine:

"Varoš beše velika, a u njoj beše malo ljudi, jer su mnogi poumirali a mnogi se razbegli u šume. Mnoge kuće stajahu pune pokućstva, ali ljudi u njima ne beše. Svuda smo nailazili na robu izumrlih porodica, na odelo i na krpe bolesnika i umrlih. Svakojaki dronjci ležahu razbacani po ulicama, na raskršćima, po baštama i vinogradima. U Grčkoj mali bese dosta kuca očišćeno, a stršilo je i nekoliko razvalina od trošnih porušenih kuća, no u samoj varoši Irigu trebalo je još mnoge kuće porušiti i spaliti. U mestu i oko mesta nebrojeni grobovi odavahu mrtve pokopane bez obzira na propise. Lečina beše svuda, po avlijama, po baštama i na ulicama, u šljivicima i po vinogradima, pa čak i u šumi, no sve behu plitko zakopane i to u haljinama. Jos u pošetku beše 113 kužnih lešina ukopano u groblju u sred varoši, a računalo se, da ih ima više od hiljade koji gdi zakopano".

‘’Kuga je preneta iz Turske u Beograd i Zemun, a odatle su je begunci pred kugom preneli prema Fruškoj Gori. Pošto je kuga u Sremskoj županiji najviše besnela u Irigu i njegovoj okolini, zbog toga se u narodu i spominje kao "iriška kuga". Ova zarazna bolest poreklom je bila iz Azije. Nastupala je iznenada i kratko trajala, a obično se završavala smrću. Prvo bi se javile groznica, nesvest i vrtoglavica, a po telu bi iskočile modre ili crne boginje. Bolesnik bi izdržavao najvise tri-četiri dana i umirao. Nekog efikasnog leka u ono doba protiv kuge nije bilo. Lekari su mogli da učine samo toliko da bolesnicima ublaže bol. Oni kojima je za vreme glavobolje sprečeno izbijanje boginja, obično bi ozdravili, a to se cinilo pustanjem krvi i davanjem nekih jakih lekova.

U ove krajeve kugu su preneli turski trgovci i vojnici koji su ovamo prelazili preko Save i Dunava. Najpre je bolest zahvatila neka mesta blize Vojnoj granici, narocito Krnješevce, a zatim Deč, Krčedin, Bukovac, Karlovce i Majur. U ovim mestima kuga je brzo ugušena preduzimanjem energičnih mera koje su primenile austrijske vojne vlasti. U Irig kuga je prenesena iz Krnješevaca, a zatim je zahvatila Neradin i Krušedolski Prnjavor. Posle kraćeg vremena proširila se i na ostala naselja iriške opstine: Grgeteg, Šatrince, Rivicu i Jazak, a na zapadu dalje na Grgurevce i sve do Vukovara.

Kugu u Irig prenela je Irižanka Andjelija Kuzmanović kada je iz Krnješevaca od pomrle rodbine uzela vunene ćilime i tako najpre zarazila svoju kuću i Grčku Malu, a posle i celu varoš. Neradin je zarazio jedan Krnješevcanin koji je tu imao vinograd. Krušedolski Prnjavor zarazio je mesni trgovac koji je poslom dolazio u Krnješevce. Iz Iriga je kugu preneo jedan stanovnik Rivice u svoje naselje. Prosjakinja Sara Gavrilović prenela je zarazu u Jazak preko svilene marame koju je dobila na daći u Irigu. Ona je ovu maramu prodala za rakiju zeni Timotija Barjaktarevića, koja je od svile napravila kapice za decu, pa je za kratko vreme u ovoj kući pomrlo 10 do 12 ukućana. Na sličan način kuga se prenela i u ostala naselja iriške opštine kao i u ostale delove Srema -Kamenicu, Bešenovo, Bešenovački Prnjavor, Grgurevce, Grgeteg i Šatrince. U Vukovar -sedište župe, kuga je stigla iz Mirkovaca a preneo ju je jedan begunac iz Krnješevaca.

Da se kuga ne bi dalje širila, bečka vlada je naredila da se stražama zatvore sva okugana mesta i blokira celo okuženo područje. U okuženim mestima prve straže su bile pred svakom okuženom kućom, druge izvan samog mesta, a oko Iriga i Jaska, Kamenice i još nekih mesta bili su iskopani široki rovovi. Treće straže nalazile su se na granici svakog hatara, a kordoni, kao četvrta brana, zatvarali su sva sela i celu županiju. Naročito jake straže postojale su na granici rumskog okruga, gde su podignuta čak i vešala za one koji pokušaju da pobegnu u nezaraženu zonu. Ko je pokušao da beži i bio uhvaćen, osudjivan je na smrt. Tako su obešena jedna žena i dva Ciganina, koji su pobegli iz Iriga.

U zaraženim mestima uredovala je i kužna policija, koja je morala da prijavi svaki slučaj oboljenja, a petnaest lekara, profesora Peštanskog univerziteta i bečke Vojne akademije sa pomoćnim osobljem, bilo je mobilisano da se na licu mesta bore protiv ove zaraze. Stanovnici Srema bili su vrlo nepoverljivi prema ovim lekarima, pa su svoje bolesnike od njih skrivali. Naročito su Irižani i Neradinjani bili neposlušni i zbog toga ih je mnogo stradalo. Bez obzira na mere koje je preduzimala sanitetska služba, na pogrebima su pravili velike daće, koje su trajale i po tri dana. Irižanu su verovali da je kuga žena sa kozjom nogom, koja im je sela na grbaču, i smatrali su da će je oterati ako na pijaci i po ulicama budu palili velike vatre.

Prema popisu svi oboleli morali su biti smesteni u kužne bolnice izvan mesta, a kuće su se morale krečiti, čistiti ili rušiti. Mnogi se ovoga nisu pridržavali, pa se zaraza brzo širila. Ni svi Srbi-stražari nisu se pridržaavali ovih popisa pa su, iz ljubavi prema svojim sunarodnicima, kroz kordone propuštali rodjake i prijatelje. Zbog toga nije bio redak slučaj da se po šumama i hatarima nailazilo na kužne leševe, koje su morali odnositi na kužno groblje.

Irižani su stoički podnosili ovu nesreću koja ih je zadesila. Lekari koji su ih lečili zapisali su da su Irižani ispoljavali retko nežnu ljubav izmedju muževa i supruga, roditelja i dece, koja nije zabeležena ni u tada mnogo kulturnijih naroda, u doba ovako teških pomora. Svi lekari su isticali kako je mati po svaku cenu htela da dvori svoju bolesnu decu, a otac ili muž često se opirao i sa puškom u ruci da mu ženu ili decu ne odnesu u bolnicu, sto je samo povećavalo pomor u narodu.

Kuga je u Irigu prestala da hara februara 1796. godine, a stanovništvo se u njega vratilo tek početkom jula, kada je grad trebalo očistiti i dezinfikovati, 402 kuće srušiti ili spaliti (od 912 kuca je Irig imao pre kuge) kako bi se sprečilo dalje širenje ove opake bolesti, robu pregledati i oprati, rasute leševe povaditi i ponovo zakopati na kužno groblje. Popis koji je posle toga izvrsen pružao je poraznu sliku: u mestima Srema koje je zahvatila kuga 1795. godine živelo je 12.485 stanovnika, a umrlo 3.246 lica, od čega najviše u Irigu. Pre kuge Irig je imao 4.813 stanovnika, od kojih je obolelo 3.398. Umrlo je 2.548 stanovnik što čini vise od polovine njegove populacije u to doba, a 841 je ozdravio.

Iriški knez Rakić bio je vrlo revnostan i sprovodio je sve mere koje je preporučila sanitarna komisija. Svoju godišnju platu od 333 forinte poklonio je gradu, a za lekove kao beskamatni kredit dao je 6.000 forinti.

Obnavljanje života u gradu teklo je sporo, mada je na svim nadležnim mestima bilo dosta dobre volje da se preživelom stanovništvu sto više pomogne. Najefikasniji način pomoći narodu opština je videla u oslobadjanju Irižana od striktnog ubiranja poreza, jer je kuga pokosila više od polovine stanovništva. Mnogi vinogradi i voćnjaci bili su ostećeni i zapušteni zbog blokade koja je trajala vise od pola godine, zamrli su zemljoradnja, trgovina i zanatstvo. Narod je počeo da oskudeva u hrani i odeći. Skupština Županije prihvatila je predlog opštine, ali je županijska blagajna ubrala porez za 1796. i 1797. godinu i tako grad oštetila za 3.000 oforinti. Opština je 1801. godine zahtevala da se vrate 10.724 forinte na ime plaćenog poreza od 1795. do 1797. godine, jer je grad i od cara dobio imunitet, ali skupština Županije je priznala samo 2.863 forinte i vratila opštini.’’

Tekst i fotografije priredio Nenad Glišić, Budisava korišćenjem različitih izvora na Internetu.

Нови бројач посета од 23.01.2015