црква Св. Арханђела Михајла
Сента

Саграђена 1751, порушена у време Буне 1848, свој данашњи изглед добила је у обнови почетком XX века. Конципирана је као једнобродна грађевина правоугаоне основе, са споља и изнутра петостраном олтарском апсидом и правоугаоним певничким просторима. Западним прочељем доминира висок барокни звоник, првобитно са три стране слободан, накнадно уклопљен у архитектонски склоп додавањем бочних простора. Складну фасадну декорацију изведену у духу класицизма чине прислоњени пиластри који се понављају у унутрашњем простору делећи га на три травеја. Лукови, са оригиналном пластиком на завршецима, ослоњени на пиластре, формирају сферне сводове којима је наткриљен простор наоса. Уобичајено је већа пажња посвећена украшавању западне фасаде, где главни портал и осликану лунету са претставом патрона храма изнад, уоквирују два пара пиластера потенцирајући вертикалну поделу. Олтарску преграду изрезбарио је Михајло Јанић 1851, а осликао Павле Симић 1859–62, који је ангажован и на изради икона на јужним и северним певницама, Богородичиног и Владичанског трона, балустраде хора и велике уљане слике на своду. Две композиције Јована Исаиловића, за кога се претпоставља да је аутор првобитног иконостаса, пронађене су приликом рестаурације зидног сликарства 1975. Конзерваторски радови на архитектури изведени су 1980. и 1990.

Црква је категорисана као културно дoбро овд великог значаја.

 

(Извор: ''Споменичко наслеђе Србије'' – Завод за заштиту споменика културе Србије, 1998.)

Око цркве је већи број надгробних споменика виђенијих Сенћана, неких из редова племства са уклесним племићким грбом.

Senta je naseljeno mesto još od praistorijskih vremena. To potvrđuju brojni praistorijski materijalni nalazi, predmeti od bronze i pečene gline, koji su pronađeni na teritoriji južno od grada.
Senta pripada drugoj generaciji evropskih gradova, a rađa se u haotičnom kovitlacu nastalom nakon velike seobe naroda, negde u praskozorje srednjeg veka, zahvaljujući tome što se na njenom mestu nalazi izuzetno pogodan gaz za prelazak reke Tise. Uprkos tome što putnik-namernik nigde nije u prilici da se susretne sa istorijskim artefaktima njene prošlosti, Senta van svake sumnje predstavlja istorijski grad. Grad koga njegova dinamična i tragična prošlost u trajanju od 800 godina čini istorijskim. Ime grada po prvi put izbija na svetlost dana u jednoj povelji iz 1216. god., u doba vladavine mađarskog kralja Andraša II iz dinastije Arpada, a prema kojoj je udovica župana Šaula poklonila zemlju "senćanskome samostanu". Već u to doba naseobina je cvetala: predstavljala je mnogoljudni crkveni lokalitet koji je docnije opustošila tatarska najezda.

Senta je izrasla oko manastira. Prvi put se pominje 1216. godine i razvija zahvaljujući pogodnom geografskom položaju, na važnom prelazu preko reke Tise. Od 14. veka posed je budimskog nadbiskupa. 1506. godine postala je slobodni kraljevski grad. U ratu između Austrije i Turske, jedna od najvećih pobeda Austrije bila je bitka kod Sente 11. septembar 1697. godine ("Kod Sente je spasen Beč"). Nakon što su se Srbi graničari iz Potisko-pomoriške granice 1742. godine većinom iselili u Rusiju u XVIII i XIX veku Sentu su naselili Mađari, Slovaci, Nemci i Jevreji, a između dva svetska rata i posle 1945. godine Srbi, Crnogorci i drugi narodi. Senćansko pristanište, udaljeno 124 km od ušća Tise u Dunav, bilo je jedno od najvažnijih u prostoru dvorečja.

Prema popisu iz 1991. godine grad ima 23000 stanovnika, od toga je 85 % mađarske, 10 % srpske, a 5 % pak ostalih nacionalnosti.

Poreklom iz Sente je i više znamenitih ličnosti iz istorije i kulture Srba medju kojima se ističu: Jovan Muškatirović (1743-1809), književnik i prosvetitelj; Stevan Branovački (1804-1880), predsednik Matice srpske od i gradonačelnik Novog Sada; Jovan Đorđević (1826-1900), osnivač Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i pisac himne Srbije "Bože pravde"; Stevan Sremac (1855-1906), pisac; Stevan Raičković, pesnik, dr. Sava Vuković, episkop Šumadijski, dopisni član SANU i član Matice Srpske,  Matija Bećković, pesnik.

Spomenik Stevanu Sremcu je između crkve i Tise, a njegova rodna kuća (na slici je) na drugoj strani okrenuta ka crkvi.

Tekst priredio Nenad Glišić korišćenjem različitih izvora na Internetu.