CRKVA SVETOG NIKOLAJA, LEDINCI - www.manastiri-crkve.com

Početna
Rotterdam Amsterdam Utrecht
Emmen
Ede
Nijmegen
Breda
Eritrea
Kalendar Sveštenstvo Ikone


Početna MANASTIRI
CRKVE Saradnici

Црква Светог Николаја
Стари Лединци
(Фрушка Гора – близу Новог Сада)

U centru Starih Ledinaca, nalazi se crkva Svetog Nikolaja, izgrađena posle požara 1866. Crkva je teško oštećena paljevinom od strane Ustaša 1943. a doskora je bila samo delimično obnovljena. Sa obnovom je nastavljeno 2007. što se i na slikama vidi.

S obe strane crkve su česme bogate vodom. Nedaleko odatle, na brdašcu u naselju Klisa nalaze se ruševine srednjevekovne crkve, poznate i kao "Ledinačka Kula". Neki istraživači veruju da je zapravo u pitanju nestali manastir sv. Save, koji je bio u Varadinskoj nahiji, a poslednji put se pominje 1588/89. godine. Zubu vremena odoleo je deo zvonika visok oko 10 metara, zidovi i jedan luk naspram zvonika, ispod kog se ulazi. Na suprotnu stranu od Ledinačke kule je isposnica koja pripada Manastiru Rakovac.

Tako ledinačka crkva čini jedinstvo sa još tri objekta naše istorijske baštine.

Рушевине цркве на брду Клиса у Лединцима

На северним падинама Фрушке горе, на потесу Клиса источно од села Лединаца, стоје развалине средњовековне цркве. То је била мала једнобродна грађевина са једноставним бачвастим сводом. Зидана је од ломљеног необрађеног камена у техници трпанца. Црква је вероватно саграђена у XIII веку. Касније дограђени звоник је у истој техници. Мања сондажна истраживања, обављена изван олтарске апсиде и северног зида цркве, дала су податке о накнадно призиданим контрафорима, али без директног спајања са основним зидовима храма. Фрункције изграђених контрафора нису сасвим јасне; највероватније су били нужно ојачање након већих оштећења цркве. У унутрашњости цркве нису вршена ископавања, те није могуће утврдити њену стварну висину. Остаци лежишта архитравне греде данас се налазе на висини од 2,06 m. Судећи по површини околног терена, црква, или бар један њен део, је могла бити делимично укопана у тло. Неколико откопаних гробова, вероватно монашких, нису дали податке за прецизније датовање. Црква је разрушена и запустела после турских освајања. Почетком XX века у њеној унутрашњости још су се видели остаци фресака, од којих данас нема трагова. Неки истраживачи остатке цркве приписују несталом манастиру посвећеном Светом Сави, чији је култ на Фрушкој гори био веома јак.
Ovi ostaci srednjevekovne crkve kategorisani su kao dobro od veliko značaja. (Izvor: ''Spomeničko nasleđe Srbije'' - Zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije, 1998.)

Две чесме

Традиција подизања чесама постоји одвајкада у нашем народу, а о значају који им је придаван говори чињеница да је место на којем ће бити постављене пажљиво бирано. Подизане су или у центру насеља, чиме је наглашавана јавност намене, или у близини раскршћа, будући да се гостољубивост заједнице делом мери односом према намернику, или у црквеној порти као делу сакрализованог простора. Камене чесме у Лединцима, у Срему, подигнуте су недалеко од православне цркве, и то једна југозападно од ње и уз главни пут кроз Лединце, друга на бившој пијаци. На првој, иако невешто исклесана, чита се година 1842, док се за годину 1885. на другој чесми претпоставља да бележи време обнове, а не време настанка. Зидане правилно тесаном сигом, забатно решених кровова, декорисане у темену преломљеним, седластим луком, са нишама за одлагање тасова којима се захвата вода и са по две луле низ које се вода слива у корита, чесме се разликују по величини, врсти и степену рељефне обраде. Старе земљане, каљеве цеви којима је вода доведена до чесама, данас су замењене металнима.

Период градње je XVIII век, Категорија je ‘од великог значаја’.

(Izvor: ''Spomeničko nasleđe Srbije'' - Zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije, 1998.)

Испосница Исаије Париоводског

Испосница се налази између манастира Раковац (Кога од Старих Лединаца раздваја брдо). У Фрушкој Гори и Војводини ово је једина испосница, а са испосницом поред Ваљева чини једну од две у Србији, које су заштићене као споменици културе.(Овај навод узимам са резервом јер сам наишао на податак и о неким испосницама на КиМ које су категорисане као споменици културе.) Можда ни лоцираност ове “Подвизнице”, није била случајна - на половини пешачког пута, од раковачког манастира, па до два духовна вековника – манастирског црквишта “Св. Ђорђа” и цркве “Преноса моштију Св. Николе” у Старим Лединцима. Време настанка Испоснице се прати једино на основу уклесаних натписа на спољном зиду, а датирани су од почетка 18 века на овамо и бележе посете црквених великодостојника и боравак јеромонаха - испосника. Испосница је у црквеним књигама означена именом јеромонаха Исаије Париводског, који је са, на уклесаном запису датираном годином 1771. најраније, забележени, подвизник, усамљеничког живота у Испосница уклесана у меку кречњачку стену, која је окружена густом шумом са ниским растињем, што је уз физичку удаљеност од насеља Раковца и Старих Лединаца , те отежаног приступа и очувало у скоро изворном стању. (Ове испоснице нема на сликама.)

------------

Ledinci su jedno od najbaksuznijih naselja na Fruškoj gori. Tokom svog hiljadugodišnjeg postojanja, više puta su spaljivani bukvalno do temelja. Prvobitno naselje se nije nalazilo na današnjem mestu, duboko u dolini Tavnog potoka gde su bile neprohodne šume prepune divljači, već na ledini uz Dunav. Stanovnici ledine - Ledinčani, prvu veliku nesreću doživeli su tokom najezde Tatara 1242. kada je selo, kao i veći deo Srema, potpuno spaljeno i opljačkano, a stanovnici pobijeni ili porobljeni. Preživeli Ledinčani su se povukli dublje u šume na jugu, i tamo, na delu atara koji je kasnije nazvan Selište, osnovali privremeno naselje. Ipak, i kada je opasnost prošla, odlučili su da ostanu na svom novom staništu, koje im je pružalo veći osećaj bezbednosti. Ali, u XVI veku Turci prodiru u šumu i spaljuju Selište, a stanovništvo se dalje povlači prema Klisi, gde gradi naselje na visoravni na Malom bregu. Ubrzo, Turci su spalili i to naselje. Četvrto naselje, podignuto je pod Malim bregom, i nazvano Ledinci, jer je ciča zima, po legendi, "sledila" tursku vojsku u Fruškoj gori.

Odlaskom Turaka i prestankom turskog zuluma, nisu prestale i nevolje za selo. Ređali su se epidemije kuge i lepre, činovničko i vlastelinsko izrabljivanje i veliki požar 1866, kada je izgorela i crkva, od koje je samo ostalo zvono. Krajem osamdesetih godina XIX veka, zbog najezde opasne štetočine filoksere, vinogradi u Ledincima su morali biti povađeni.

Potpuno uništenje u II svetskom ratu

Najveća nesreća selo pogađa 1943, kada Ustaše u noći između 19. i 20. oktobra spaljuju selo. Pored sela, u ratu su teško stradali i sami meštani; u vojvođanskim jedinicama gine 85 boraca, dok je od terora stradalo preko 200 civila (u Jasenovcu, Sremskoj Mitrovici, na zemunskom Sajmištu i u samom selu). Posle rata, selo se ne obnavlja, već se meštani kolektivno premeštaju bliže Dunavu, i tu podižu Nove Ledince. U Stare Ledince se vratilo svega nekoliko porodica, a mesto oživljava tek šezdesetih godina, kada počinje masovno, spontano doseljavanje stanovništva, najčešće iz Bosne.

‘’Усташке власти се нису задовољиле масовним покољем Лединчана, па је 19. октобра 1943. године запаљено само село. Две ноћи и један дан је село горело, све док се војска, која је строго бранила гашење села, није повукла. Усташе су нарочито дивљаштво применили према православном храму св. Оца Николаја. Наиме, црквењаку је наређено да све црквене књиге и архиву изнесе из храма, поређа их око цркве, а затим су и документи и црква спаљени. Непосредно по ослобођењу, октобра 1944. године, приступило се изградњи новог насеља, које се налази на узвишици, у непосредној близини Старих Лединаца. Нови Лединци су плански подигнуто насеље.’’.