Црква Светог Вазнесења
Ђурђево (Јужна Бачка – Шајкашка)

Beh око саме године изградње цркве постоје различити подаци. Према извештају проте Јована Рајића из 1803. године Ђурђево још није имало изграђену цркву па су богослужења служена у стражарници. У Летопису српске православне цркве у Ђурђеву као година њене изградње наводи се 1802. година. 

Није познато када je тачно градња ђурђевачке православне цркве завршена, али се може претпоставити да je она већ 1806. године била освећена заједно са виловском црквом, која je такође почела да се гради 1805. године, а осветио je 1806. године прота жабаљски Јован Рајић.

 Што се тиче екстеријера новоподигнуте цркве у Ђурђеву зна се да je она била дужине 28м, ширине 8,5 м, a торањ je био висок 22,7 м. Црква je грађена од доброг материјала, у барокном je стилу, са витким и елегантним звоником на западу. Једно звоно на цркви je из 1821. године, друго из 1837. године, a треће из 1822. године. По својој архитектури, како по екстеријеру тако и по ентеријеру, то je била најлепша православна црква не само на подручју Шајкашког батаљона, већ и једна од најлепших сеоских цркава у целом славонском граничарском подручју.

Нема довољно података о ентеријеру ове цркве и о њеном првобитном иконостасу, али je он вероватно постојао и до револуције 1848-1849. године, када je уништен. Након револуције почела je обнова црквеног ентеријера. Те године je црквена општина склопила уговор са дуборесцем Јованом Поповићем, коме je поверена израда иконостаса. Од првобитне дрворезбарије Јована Поповића данас постоје само тронови: трон Богородице и трон архијереја, који сведоче о високо стручном раду овог дуборесца. Из поменутог записника из 1855. године сазнајемо да je четири престоне иконе на иконостасу урадио Димитрије Аврамовић, са којим je склопљен уговор 1854. године. Њега je у том раду прекинула смрт па je посао прихватио Павле Симић Камбер 1857. године. Он je урадио следеће иконе: Распеће, Богородицу и Св. Јована Богослова у врху иконостаса, затим двери и тронове. Петар Камбер je урадио Дванаест апостола у врху иконостаса и празничне иконе у другој зони 1859. године. На жалост, овај иконостас je замењен 1911. го­дине новим, а од старог су остале само иконе на троновима. Стари иконостас су Ђурђевчани те године поклонили калуђеру из манастира Житомислића, Симеону Ђаковићу, за село Трибањ у манастирској парохији.

За постојећи иконостас у српској православној цркви Светог Вазнесења у Ђурђеву резбарију je урадио Јосиф Лукић, столар из Новог Сада. Иконе је израдио Јован Кашански, сликар из Надаља, по цени од 8. 000 форинти. Изгледа да Кашански није радио сам, jep се препознају и други аутори, али њихова имена нису позната. Престону икону св. Николе урадио je Рус Д.. Толмачев 1924. године. Иконе у сводовима цркве радио je Стеван Алексић, док je целиваће иконе радио новосадски сликар Никола Димшић 1856. године.

Поред многих уметничких вредности у ђурђевачкој цркви се налази и гравира кнеза Лазара, коју je радио Захарије Орфелин 1746. године, затим икона Богородица Арапска византијске израде на златној позадини, старе црквене књиге и друго. 

Đurđevo

Tokom 14. i 15. veka ostalo je nešto tragova o Đurđevu. Za turske vladavine pripadalo je titelskoj nahiji u Segedinskom sandžaku. Oko 1570. imalo je četiri kuće, ali je kasnije opustelo. Obnovljeno je 1800. sa 203 srpske porodice doseljene iz Temerina. Naselje je dobilo naziv Đurđevo, verovatno, zato što je obnovljeno u proleće na Đurđevdan. Ili, ime je moglo poteći od imena terena koji se u starini zvao Almaš-Senđerđ (Almas-Szentgyorgy), a možda i zato što je 1413. na tom prostoru zabeleženo selo Đerđi (Gyorgyi) koje su Srbi zvali Đorđevac. Tek, pismenih dokaza o krštenju sela nema. Posle razvojačenja Šajkaškog bataljona 1873. Đurđevo pripada Bač-Bodroškoj županiji.
Tokom 19. veka broj stanovnika značajno raste. Tome su naročito doprineli Rusini koji se u velikom broju doseljavaju iz drugih mesta, koji 1892. osnivaju Grkokartoličku parohiju u Đurđevu. Krajem 19. veka doseljavaju se Nemci i Mađari.

Đurđevo se nalazi nekoliko kilometara udaljeno od reke Tise; na putu između Žablja i Šajkaša, a udaljeno je oko 20 km od Novod sada

 Tekst priredio Nenad Glišić Budisava korišćenjem različitih izvora na Internetu.

Copyright © 2005 -