|
|
|
Crkva Vavedenja Presvete Bogorodice Crkva Vavedenja Presvete Bogorodice izgrađena je 1756. godine. To je jednobrodna građevina manjih dimenzija zidana u duhu srednjevekovne tradicije, odnosno Raške graditeljske škole. Po svojim proporcijama spada među najlepše i najskladnije građevine sačuvane iz XVIII veka u Sremu. Današnji ikonostas crkve po svojoj barokno-klasicističkoj koncepciji i ornamentalnoj dekoraciji rezbarije i slikarskim radovima izvedenim u barokno-rokajnom duhu pripada devetoj deceniji XVIII veka. Unutrašnjost crkve oslikao je krajem XIX veka Jovan Štajner, slikar iz Sombora. Pored toga, on je pozlaćivao rezbariju ikonostasa i obnavljao ikone. Poslednje veće obnavljanje u unutrašnjosti crkve izveo je akademski slikar Nikodim Brkić 1954.kada je živopisao svodove i zidove. Ikone je 1858. ’obnovio’ novosadski slikar Petar Kamber. Izmedju 1980. i 1988. izvedeni su veliki konzervatorsko – restauraterski radovi i tom prilikom ikone su očišćene od naknadnih preslikavanja. Stilski, ikone ne pripadaju ruci samo jednog slikara. Prestona ikona Bogordice sa Hristom je rad Petra Kambera, Slikarski radovi druge i treće zone stilski su pripisane Mojseju Subotići čuvenom baroknom slikaru rodom iz sela Martinaca. Slikarski radovi donje zone (izuzev carskih dveri sa slikom Bogorodice sa Hristom) pripisuju se ’moleru’ Dimitriju Bratogliću.
‘’Ваведењска црква у Инђији подигнута је 1754–55. То је репрезентативна барокна грађевина, са богато рашчлањеним фасадама. Западна фасада је у доњем делу решена са волутама. На северној, источној и јужној фасади налазе се пиластри односно лезене у два нивоа, од доње ивице прозора до кровног венца. Доњи део са пиластрима формира полукружно затворене нише, а горњи понавља исти облик, плитко назначен лезенама, док по две нише из доње зоне чине оквир за један прозор. Иконостас непознатог аутора показује барокне и понегде рококо форме: престоне иконе одвојене су канелираним стубовима који се завршавају композитним капителима са изувијаним гранчицама храстовог лишћа, винове лозе са грожђем и ружа. Иконостас и икону на митрополијском трону сликао је непознати сликар XVIII века, али је 1858. иконостас чишћен и обнављан, а иконе на митрополијском столу су пресликане 1923. Зидне слике радио је Немања Бркић 1954. Конзерваторско-рестаураторски радови обављани су на цркви 1979, када су уз звоник подигнуте две просторије за паљење свећа, a kонзервација иконостаса изведена је 1980–86.'' Црква је споменик културе од великог значаја (Извор: ''Споменичко наслеђе Србије'' – Завод за заштиту споменика културе Србије, 1998.)
’Зидање цркве Црква се почела зидати 1754. а свршена је 1755. У конзисторијалном списку парохија од 1766. г. записано је, да је црква назидана 1755. и освећена 6. јуна 1766. О зидању и освећењу цркве има запис на корицама Јеванђеља. Писао га је тадашњи парох Захарије Анђелић и гласи овако:
«1746. насели се Инђија. .... 1754. почесмо у Инђији правити црков. Положисмо основаније маја 9. во ден (нечитко). Прваја црков инђијскаја у Срему каменаја. 1766. јунија 6.дн. освјетисја архиепископом Павлом Ненадовићем у име пресвјатија Богородици частнаго воведенија. И у тој хиротони бист со архиепископом три архимандрита, архимандрит монастира Крушедола Пахомије, архимандрит монастира Раковичког г. Никанор, архимандрит монастира Шишатовачког Викентије, отац Авакум духовник мому архиепископу, архидјакон г. Јоан, отацЈаникије Оповски игумен. Си вси со архиепископом свјетиша нову тетраподу. ...1769. года февруарија 2.дн. куписмо свјатоје Евангелије от росиских купцов (нечитко) 17 дуката и метусмо у нашу црков инђијскују. Јереј Захарије Ангелић парох инђиски.» Приповеда се да су трошак око градње цркве овако подмирили. По договору старешине су изашле пред вече на раскршће, кад се орачи враћали из поља, па од сваког орача, који је имао шест или осам волова узеше по два вола, а који је имао мање од шест по једног вола. Црквену кулу, вели се, да су назидали о свом трошку Азарићи и Грбићи, који су у оно доба били врло имућни, а на гласу су са свог имања били Грбићи, који су четири спахијске пустаре држали у закуп за испашу своје стоке. Кула је у почетку била доле, где се звонило, отворена, као што су већином по Срему и сад. Много доцније дозидано је са северне и јужне стране куле и затворена је кула, а врата за улаз у цркву постављена су на западну страну куле, али се звонило из доле у цркви, па је тек при оправци цркве 1890. удешено као што је и данас. Иконостас и иконе су лепе израде и рађено је, кад је црква назидана, али се не зна ко је радио. Нема нигде записано, да је црква кад год у старије време оправљана. .. Ако је што у унутрашњости оправљано морало је бити давно, јер је унутрашњост цркве у последње време изгледала врло рђаво. Није овоме била крива ни немаштина, ни, можда, немарност верних према светоњи својој, већ друга невоља наша. Црква се могла оправити давно, али како је расељавање Срба и умањавање српског поседапочело да бива после 1865. г. све у јачој мери, тадашњи парох и старешина бојали су се, да ће доћи можда време, кад Срби у Инђији неће бити у стању издржавати ни цркву ни пароха, па су оправљали баш што је преко потребно било, а сву су бригу посветили, да имање црквено што више умноже и тиме цркву осигурају за будућа времена. Ово име је Божјом помоћу и пошло лепо за руком и већ се 1890. г. могло на оправку цркве утрошити до 3000 фор, па је црква сад и споља и из унутра врло лепо оправљена. Тада су очишћене иконе, на којима се толико нахватало чађи, да се на њима – осим престолних – ништа није могло разазнати, иконостас позлаћен, под из нова поплочан, начињени нови столови, прозори, и т.д.’ Tekst priredio Nenad Glišić korišćenjem različitih izvora na Internetu.
Copyright © 2005 -
|
|
e-mail: webmaster@pravoslavlje.nl |
