Crkva Sv. Vaznesenja Gospodnjeg
Čurug
Prva
crkva u Čurugu pominje se 1739. godine, a ova današnja podignuta je 1860.
godine. Hram Sv. Vaznesenja Gospodnjeg sa tri tornja poznat je po ikonostasu
koga je uradio Đorđe Krstić i po čuvenom zvonu " Veliko kontra GE" teškom 4.775
kg. na kom piše "Srpska pravoslavna crkvena opština u Čurugu za vreme slavne
vlade NJ.V. Aleksandra I Kralja Srba, Hrvata i Slovenaca i arhijerjestva
NJ.V.Pr.G. Dr Irineja Episkopa Novosadskog-Bačkog podiže na SV. Vaznesenjskom
Hramu svome ovo zvono da danju i noću budi verne k slavenoslavlju svetoga imena
božijega".
''Изградња
чурушког храма завршена је 1862.
према пројекту војног инжењера
Јосифа Крафта.
Изведен је као једнобродна
неокласицистичка грађевина монументалних размера на којој доминирају
неоренесансни елементи, чиме је постигнут утисак репрезентативности.
Уобичајене је просторне концепције са
полукружном олтарском апсидом на истоку, наглашеним певничким трансептом,
припратом из које се пење у хор и западним прочељем које надвисују три торња, од
којих је средишњи највиши. засведена је полуобличастим сводом, док је олтарска
апсида наткривена полукалотом. Главни улаз је истакнут тремом који граде два
пара коринтских стубова. Декоративни портици са тимпаноном у врху обележавају
бочне улазе, што се у пречишћеном облику понавља и на певницама. Поља до висине
прозора, оперважених флоралним мотивима, су касетирана, тако да је склад
хоризонталне и вертикалне поделе потпун. Масивну иконостасну преграду од белог
мермера пројектовао је Михаило Валтровић, а осликао Ђорђе Крстић у последњој
деценији XIX
века. Овим подухватом је реализована њихова заједничка идеја о националној
уметности, која и поред чврстих веза са традицијом није изгубила интересовање за
модерна европска струјања. Конзерваторски радови изведени су 1960. и 1972.''
(Izvor:
Spomeničko
nasleđe
Srbije,
Zavod za zaštitu
spomenika kulture Srbije,
1998.)
U sećanju
mi je ostala tvrdnja da je čuruška
crkva (pre
gradnje Hrama Sv.
Save u Beogradu) bila najveća
srpska crkva. Čak i ako to ne stoji, činjenica je da je to gradjevima impozantne
veličine, naročito za seosku crkvu.
(Na dve
table kod ulaza u crkvu su imena tristotinak Čuružana koji su izginuli i
sahranjeni na ratištima u I sv. ratu.)
Čurug
se prvi put spominje 1225. godine pod ovim nazivom.
Posle toga je
često menjao feudalne gospodare, a početkom 15-og veka postao je posed despota
Đurađa Brankovića.
O Čurugu, kao naseljenom mestu, postoji prvi pisani trag iz 1238. godine, za
vreme ugarskog kralja Bele IV. Od ovog zapisa do 1656. god. pojavljuje se pod
raznim imenima. Povoljan geografski položaj, plodna zemlja i blizina reke Tise,
učinili su da se u periodu velike seobe naroda od IV do IX veka na ovom prostoru
smenjuju razni narodi kao što su: Huni, Gepidi, Langobardi, Avari, Franci,
Bugari, Mađari. Od svih ovih plemena do polovine XX veka zadržali su se samo
Sloveni i Mađari.
Proterivanjem
Turaka postaje granično mesto u austrijskoj Potiskoj vojnoj krajini. Tokom
madjarske bune 1848. neprijatelj ruši crkvu i vrši genocid nad domaćim
stanovništvom. Posle bune stanovništvo se vraća u Čurug, a doseljavaju se i novi
stanovnici.
Prema arheološkim
istraživanjima na prostoru današnjeg Čuruga postojalo je naselje u kamenom dobu
o čemu svedoče kosti mamuta pronađene na ovom prostoru.
Najnovija
istraživanja pokazuju prisustvo Rimljana u 4-om veku kao i doseljavanje Slovena
pre velike seobe.
Čurug se nalazi u u Potisju u Južnoj Bačkoj, Šajkaškoj, na putu koji od Žablja
vodi ka severnoj granici Srbije.
Tekst priredio Nenad Glišić korišćenjem različitih izvora na Internetu.
