Манастир Покрова Пресвете Богородице

 у Лешју код Параћина

Манастир Св. Богородице – Лешје

''Остаци манастира Лешја са црквом која је посвећена Св. Богородици налазе се изнад данашњег села Лешја на планини Баби. Са источне стране црква и манастир су заклоњени литицом и леже на приступачној заравни. Тачан датум градње је несигуран. Претпоставља се да је Стефан Немања на темељима раније цркве подигао мању цркву рашког типа. Постоје несигурни подаци да је и кнез Лазар на истом месту изградио себи манастир. Познато је да је од 1360. до 1456. манастир Лешје био значајан духовни центар. Ова црква представља најстарију триконхалну цркву у Поморављу, која је подигнута на култном месту из XII века. У градњи су уочљиви светогорски утицаји (смањена величина наоса). Проскомидија и ђаконикон су издвојени и имају улаз из централног дела наоса и директну везу са олтарским простором. Укупна дужина цркве је 11,60 m, док ширина износи 6 m. Зидана је од сиге, а очувана висина зидова је око 0,50 m. Њихова дебљина је око 0,80 m.'' (Споменичко наслеђе Србија; Завод за заштиту споменика културе РС)

Манастир је категорисан као споменик културе великог значаја.

''Археолошка истраживања на архитектури цркве, као и на о средњовековној некрополи око ње, поуздану су потврдила да је реч о култном месту са траговима живота још од XII века. Проучавања архитектуре Лешја показала су да се испод темеља цркве триконхосне основе налазе старији темељи .

Мада није сасвим поуздано потврђено из ког периода потичу материјални остаци цркава и Лешју, чињеница су да је светиња у Лешју веома стара. Несумњиво је на истом месту постоје материјални трагови више од једне цркве које потичу из средњег века, чиме се и овде потврђује распрострањена тежња да се испоштује континуитет затеченог култног места тиме што се цркве подижу на остацима старијих храмова.

Темеље (до висине 0,5 m) Богородичине цркве триконхосне тј. тролисне основе откопао је, према једном чудесном виђењу, 1923. године сељак Живан Марковић (1880-1972.) из Лешја, са помоћницима. На темељу старе цркве, у олтарском делу, Живан тада подиже црквицу врло скромних димензија, „на три дирека“, грађену каменом и покривену лимом.

Приликом последње обнове започете 2004. године, ова црква скромних димензија је сасвим уклоњена, а нови храм је саграђен на знатно обимнијим, донекле сачуваним, средњевековним темељима триконхосног облика уз извесна одступања од тог плана (рецимо, додата је припрата коју лешјански храм није имао у средњем веку ...). Још увек су у току радови на довршењу храма.

У току су и радови на ревитализацији куле с јужне стране цркве, коју су мештани назвали по барјактару кнеза Лазара, Орловићу Павлу, кула Орловића Павла. На њој је смештена манастирска звонара, а у приземљу се налази простор за прислуживање свећа. Кула - звоник је подигнута на масивним средњовековним остацима квадратне куле од притесаног камена, који су сачувани до висине од 1,80 m. На звонари се данас налазе 9 звона руске ливнице „Вера“ и једно изливено у Ћуприји 1990., а у плану је набавка још звона.'' (Са манастирског сајта)

Надаље је целовит текст манастирског проспекта:

''Недалеко од Параћина, на путу према Зајечару, на северозападној страни брда Баба, изнад истоименог села, налази се манастир Лешје, са црквом По- крова Пресвете Богородице. Обнова манастира и духовног живота у њему започела је у августу 2004. године, када је, с благословом епископа брани- чевског др Игњатија (Мидића), управу преузео јеромонах Јован, који је оформио женску манастирску обитељ. У почетку, манастирска богослужења вршила су се у импровизованој капелици; прва служба у новосазиданом храму, одржана на Велики петак 2005. године, била је канон „Плач Мајке Божије", а прве Свете Литургије биле су оне на Велику суботу и Васкршње...

Лешјанска пустиња

Не зна се јтачно када је манастир запустео; као манастир Лешје се изгледа последњи пут спомиње у турским пописима с краја 16. века (1575-1576. и 1585). Народно предање говори да су последње братство, заједно са хри- шћанском „рајом" окупљеном око манастира, побили Турци.

Вероватно! је манастир дуго лежао у рушевинама, иако, као и на другим манастириштима, није била порушена светиња. Пролазећи кроз ове крајеве нешто након половине 19. века, Феликс Каниц спомиње рушевине „града Ор- ловића Павла. Масивне средњовековне остатке квадратне куле од притесаног камена, крји су, с јужне стране цркве, сачувани до висине од 1,80 м (била је слична кулама у оквиру боље сачуваних зидина око манастира Раванице и Манасије), мештани су такође називали по барјактру кпеза Лазара, Орловићу Павлу. У току су радови на ревитализацији ове куле на којој ће бити смештен манастирски звоник.

Темеље (до висине 0,5 м) Богородичине цркве триконхосне (трилисне) основе откопали су сељаци 1923. године. Приликом откопавања пронађени су предмети који су предати музеју, за које се сматра да потичу из 17. века. Нађен је и известан борој фрагмената животописа, који, на жалост, нису сачу вани, а на некима је било и лепо израђених људских глава. Крајем 80-тих и почетком 90-тих година организован је црквени Одбор који је предузео извесну обнову. У цркви је повремено служена Света Литургија. Приликом последње обнове започете 2004, ова црква скромних димензија је сасвим уклоњена, а нови храм је саграђен на знатно обимнијим, донекле сачуваним, средњове ковним темељима триконхосног облика једна од главних одлика моравске стилске групе у архитектури), уз извесна одступања од тог плана (рецимо, додата је припрата коју лешјански храм није имао у средњем веку...).

Стручна археолошка истраживања на цркви и на средњовековној некропо- ли поуздано су потврдила да је реч о култном месту са траговима живота још од 12. века (датовано поуздано на основу новца пронађеног у гробовима). Археолози су такође осим цркве триконхосне основе на истом месту открили темеље још једне цркве (неки истраживачи тумаче да то нису темељи укупно две, већ три цркве!).

Задужбина жупана Вукослава

Писани историјски извори о манастиру потичу из каснијег периода. Они сведоче да је властелин цара Душана, а потом цара Уроша, жупан Вукослав, на својој баштини у пустоши Петрус до 1360. године подигао Богородичину цркву. Заједно са синовима Држманом и Црепом поклонио је цркву и део ба- штинског поседа манастиру Хиландару 15. октобра 1360. године (повеља ко- јом цар Урош потврђује дар и данас се чува у ризници манастира Хиландара). Властелинство, са црквом Богородице пешрушке, доведено је, међутим, небри- гом Хиландараца, до „последњег запустенија". Из тог разлога су Вукославље- ви синови Цреп и „старац Дионисије" (Држманово монашко име), обративши се цару Урошу, затражили и повратили своју баштину, којој су потом при- ложили нове поседе. Тада су се стекли услови за не мало општежиће, које је овде установљено. После смрти старца Дионисија који је несумњиво успешно управљао манастиром са бројном обитељи, Хиландарци су затражили свој бивши посед. Исход је био да је патријарх Јефрем пресудио у Црепову корист, што је потврдио и Јефремов наследник, патријарх Спиридон, када је посетио манастир и видео његов напредак. Такву пресуду је потврдио и кнез Лазар, који, то је занимљиво, Црепа у званичним документима назива својим братом. Иначе, спор између Вукослављевих потомака и манастира Хиландара је до нашег времена веома интересовао проучаваоце црквеног права.

Венедикт Цреповић, игуман лешјански

У метежу после косовског слома државе изгледа да је Хиландар некако поново ушао у посед манастира „Лешија". Црепов син Венедикт (то му је монашко име; није нам познато име које је добио на крштењу) водио је нову парницу, коју је, са саветом патријарха и сабора митрополита, игумана и вла- стеле, деспот Стефан 1411. године пресудио у његову корист. Венедикт је дуго био игуман Лешјански. Године 1452. спомиње се да је деспот Ђурађ Бранковић „игумана Лештијанског кир Венедикта", као нарочито угледну и поверљиву личност, одредио за члана посланства које је ишло да од султана моли дозволу за пренос моштију светог апостола и јеванђелиста Луке у Србију. Венедикт је почетком 1453. и допратио мошти из Рогоса у Смедерево. Сачуван је опис овог догађаја који сведочи да су мошти на најсвечанији начин неколико недеља ношене кроз Деспотовину. Није искључено да су мопгги приликом преноса макар краће време боравиле и у Лешју.

У време Венедикта Цреповића Богородичин манастир у „Лештију" био је духовни и културни центар, у живој вези са Светом Гором.

Преподобномученик Јован

Као и у многим другим манастирима у време деспота Стефана Лазаревића, и у Лешју је постојала скрипторија и ту се вероватно одвијала врло жива преписивачка активност. Године 1412. у „пустињи Лештијанској" преписује по жељи деспота Стефана један панегирик (похвални спис; изгорео је у пожару 1901. у манастиру Светог Павла, али је познат запис из ове књиге) јеромонах Јован. Он је спадао у монахе синаите. Повукавши се из Лешја, највероватније због турске најезде, прешао је у манастир Светог Јована Претече, познат под именом Стјеник (јер се налази у стеновитом пределу планине Јелице). Један запис (из 1474.) у цркви Јежевици сведочи да су Турци на Духове 1462. побили „братиу и кир Јована лештјанска и стјеничка". Култ преподобномученика Јовна, кога је народ сматрао светим још од дана његове мученичке смрти, све више је узрастао до данашњих дана. Догађаји у којима се очигледно осећа и види присуство Божије преко његовог угодника Јована, привлачили су и привлаче верне у светињу у којој почивају његове чудотворне и нетљене мошти (извађене из гробнице на Видовдан 1950. године и положене у кивот у цркви).

Околина Стјеника и околина Лешја донекле подсећају једна на другу. Позната је, према предању, пећина у којој се након преласка у Стјеник свети Јован подвизава. У њу се пењало и силазило помоћу „гужви и клинова", и у њој је преподобни највише боравио, у посту и молитви, силазећи у манастир само недељом и празницима на Свету Литургију и када су му из околних манастира калуђери долазили ради поуке. Иначе, синаити и исихасти су тра жили управо оваква места за своје подвизавање. Уосталом, и Господ Исус Христос је три своја ученика, да би се пред њима Преобразио и показао им своје божаиство, одвео на високу Таворску гору, а није отишао с њима на неко равно место или на ниску гору. Свети оци тумаче да је „тиме дата тајанствена поука свима, да ко год хоће да се УДОСТОЈИ небеских откривења треба да остави низијска, земна пристрашћа, и да тражи висинска, небеска блага..."

Пустиња над пустињама

Примећено је да горје под Бабом са манастиром Лешје подсећа на заравни у врлетима Свете Горе и погодно је за живот монаха пустињака (анахорета). Могуће је да је овде и пре 14/15. века, када је под окриљем исихазма у српској држави дошло до процвата монаштва, нарочито анахоретског типа, било пустињака. Претпоставља се да је „Лештијанска пустиња" у ствари исто оно место које историјски извори називају „пустиња над пустињама", где се склонио и нашао спас Стефан Немања (свети Симеон Мироточиви), после пораза у бици на Морави с византијским василевсом Исаком Анђелом.

Још један занимљив проблем везан за историју манастира Лешје односи се на празник Покрова коме је манастирска црква данас посвећена. Извори не спомињу ком празнику Пресвете Богородице је храм био посвећен у средњем веку, већ само говоре о „Богородици Петрушкој", односно „Богородици Лештијанској". Празник Покрова није почео да се слави у Византијској цркви, где се догађај десио, већ у Руској цркви и то у 12, веку. Обично се сматра да је празник у Српску цркву дошао са руским богослужбеним књигама у 17. и 18. веку. Међугим, после Русије, овај празник уводе манастири Атона. Захваљујући јаким српским везама с овим манастирима крајем 14. и почетком 15. века могло је поштовање празника Покрова да буде уведено и у Српску цркву. Можда је игуман Венедикт, који је имао интензивне везе са Светом Гором, већ тада у манастиру Богородице Лештјанске увео овај празник. За сада, ово је само претпоставка коју, ако Бог да, ваља проверити.''

Духовник манастира: Протосинђел Јован (Милепковић) Адреса манастира: Манастир 'Покрова Пресвете Богородице у Лешју,

35255 Доња Мутница Телефони: 035/540-363,064/40-39-475

ПОМОЗИТЕ СВОЈИМ ПРИЛОГОМ ОБНОВУ МАНАСТИРА Прилог можете уплатити на месту изградње или на рачуне: Дииарски: 160-339527-92 ВапсаМеза, експозитура Крагујевац/Параћин, Краља Петра I бр. 4 Девизни: 355-9010031-55 5475-1144205916 Војвођанска банка, фшшјала Јагодина, експозитура Ћуприја

Ко даје, Богу даје, а Бог му стоструко у добру враћа.

У нашој ризници, за сада скромној по броју светиња, мада не и по њиховој духовној вредности, налазе се: једна честица Часнога Крста Господњег, делић моштију једног од Светих 40 севастијских мученика, епитрахиљ и надбедреник Светог Јована Шангајског као и раса великог подвижника нашег времена старца Сампсона (Сиверса). Иначе, приликом освећења цркве у Часну трпезу уграђење су мошти косовског великомученика Светог кнеза Лазар

Манастир Лешје, са манастирском црквом Покрова Пресвете Богородице, налази се изнад истоименог села, 10 километара југоисточно од Параћина, и око 2 километра јужно од пута Параћин-Зајечар, на северозападној страни брда Баба (656 m).

Манастир је смештен на заравни која се према западу, односно према селу, доста стрмо спушта, а према истоку прелази у раван терен, изнад кога се непосредно уздиже врх планина Баба. Изнад манастира је шума прошарана масивним стенама, које личе на траг метеорске кише.

Главни улаз у манастирску порту налази се на југоисточној страни. Манастирски комплекс је ограђен и сачињавају га црква, „кула“ - звоник, костурница са меморијалним обележјем у виду „Голготе“, као и стара гостопријемница и конак. С терасе испред западног улаза у цркву отвара се диван поглед у даљину на велико парче Поморавља и Шумадије и на обронке Кучајских планина.

Источно од манастирске цркве и конака, у непосредној близини, налази се извор, регулисан каменом чесмом и каскадним базенима уређеним као мала вештачка језера. Извор чине два врела која избијају из земље на врло малој удаљености једно од другог. Око извора је смештен уређен врт. Народ из околине захвата овде воду верујући у њену исцелитељну моћ. Када је лепо време, крштењa се вршe погружаваљем у језерцету. У плану је адаптација и стављање у функцију постојеће крстионице на извору, како би се и када није лепо време одрасли крштавали погружавањем.

www.manastirulesju.org.rs