Манастир Ајдановац
Манастир Св. Великомученика Георгија

''На јужним обронцима Великог Јастрепца, у области Топлице, у селу Ајдановцу смештен је манастир са црквом посвећеном светом Ђорђу. По скромној и једноставној архитектури црква припада оним малобројним грађевинама које су подигнуте непосредно после турског освајања Балкана, вероватно око 1485. Образују је отворени трем, правоугаона и засведена припрата, једнобродни, полуобличасто засведени наос и ниска, споља и изнутра полукружна олтарска апсида. У функцији проскомидије и ђаконикона постоје нише у источном зиду. И спољни изглед цркве је једноставан, малтерисаних фасада без архитектонског украса, и са двосливним кровом. Живопис, настао 1492, фрагментарно је сачуван. Програм обухвата стојеће фигуре, зону медаљона, циклусе Великих празника и патрона као и опширни приказ Страшног суда. Стилске особине усмерене ка декоративном изразу, грешке у натписима и одређена иконографска решења, као св. Марина у борби са ђаволом или додавање дечака коњаничкој представи св. Ђорђа, указују на сликаре из северногрчких области. Конаци и спомен-чесма зидани су током обнова 1887, 1907. и 1949. Конзерваторски радови на архитектури и сликарству завршени су 1996–1997.'' (Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС)

Манастир је споменик културе од великог значаја.

Са сајт Епархије нишке:
''Не зна се поуздано чија је ово задужбина, али судећи по плочи на западном зиду која говори о историјату манастира, ктитор би могао бити неко од Немањића. Настанак манастира је временски најближи владавини краља Милутина.Манастир је дуго био пуст, а обновљен је 1887. г. Бугари су га похарали и запалили 1916. г. а већ 1919. г. обновљен је и подигнути су нови конаци. До 1936.г. био је парохијска црква.

Најстарије сачуване фреске потичу из 1492.г. Одликују се добрим цртежом и богатим колоритом. Већи део живописа, пре свега у наосу, је из 17. века. Иконостас је из доба обнове, за време краља Милана. Оцењује се као скромно дело у неокласицистичком стилу.

Око цркве има више гробних места угледних људи овог краја из прошлог и почетка овог века.

Од вреднијих предмета у самој цркви сачувано је неколико богослужбених књига из 18. и 19. века , једно филигранско кандило на иконостасу из 18. века и неколико икона на платну из 19. века које висе на зидовима.

Отац  Лукијан
Адреса: Ајдановац, 18403 Велика Плана. ''   

Из књижице о манастиру Богољуба м. Ђинђића, коју смо понели из манастира, преносим неколико делова:

''Настанак манастира

На јужним обронцима Великог Јастрепца, опкољен густом планинском шумом, на веома живописном месту, на надморској висини од око 750 м, налази се једини сачуван средњовековни манастир у Топлици - Ајдановац. Удаљен је од Прокупља 27 км, а од Блаца је удаљен око 15 км.

Овај манастир се у ствари налази у близини старих топличких села Јошаница, Сварча, Претрешње, Придворице и Међухане. Села се помињу још 1395. године у Повељи кнегиње Милице и синова јој Стефана и Вука, а намењена су манастиру Светог Пантелејмона на Светој гори. Писаних докумената о самом манастиру нема, па је врло тешко утврдити време његовог постанка.

Но и поред тога, судећи по архитектури и фрескама које су доста добро очуване, може се поуздано тврдити да потиче из средњовековне епохе. На основу записа који се налази на улазним вратима у припрати, види се да је храм посвећен св. Георгију, затим да је био манастир, а не обична сеоска црква, као и да је живописан 1492. године.

По новом летопису манастира каже се да је зидан за време краља Милутина"1(1282-1321) и његове мајке Јелене Анжујске (12 ..-1314). Колико је овај податак тачан и на основу чега је унет у летопис, није могуће утврдити, али се због извесних околности може веровати да овакво датирање није без основа.

Основ веровања је што стари извори краља Милутина представљају као најревноснијег приложника манастира. Он је тако обновио и подигао укупно 42 храма, а његови прилози црквама и манастирима, како каже архиепископ Данило,"не могу се избројати као ни песак морски".

Поуздано се зна да је за Милутиново време подигнут и један манастир Св. Ђорђа, који цар Душан, попут свог оца Стефана Дечанског и деде краља Милутина одобрава Повељом (1344-1347) властелинки Радованки, жени Милшиној, с тим да манастир са имањем после њене смрти припадне манастиру Хиландару. Где је овај манастир, до сада није утврђено, али се према именима у манастирским међама верује да је његов локалитет једино могућ у старим српским крајевима.

Манастир Св. Ђорђа после овог помиње се једино у генералној Душановој потврди Хиландарских добара 1348. године.

Повељом кнегиње Милице (монахиње Евгеније) и синова Стефана и Вука из 1395. године, којом се већ поменута села Јошаница, Сварча, Претрешња, Међухана, као и непознато село Гакинце, дарована манастиру Св. Пантелејмона на Светој гори, па их третира као манастирска јер се помињу као црквена имања, те би ова села према томе све до 1395. године припадала или манастиру Св. Ђорђа или пак манастиру Хиландару, уколико се Душанова повеља односи на њих.

Сва тешкоћа за решење основних питања из прошлости манастира без сумње лежи у томе што је средњовековно српско име места где је манастир сазидан, услед бурне прошлости читавог овог краја, потпуно прешло у заборав.

Како је добио име?

Доласком Арнаута у опустелу Топлицу после 1690. године и манастир је био изложен пустошењу и пропадању. Манастирско имање разграбили су Арнаути, а један од њих је, по имену Ајдин, како каже народно предање, и живео у близини овог манастира. Једном приликом, када је чопор вукова напао његово стадо, преплашена стока побегла је у цркву. Вуци су дошли до врата, али у цркву нису улазили, те је тако Ајдиново стадо спашено. У знак захвалности Ајдин је направио колибу поред манастира и чувао га је од даљег рушења, остављајући у аманет и својим потомцима да га бране од Арнаута.

По другој, сличној верзији у манастир се склонио турски бег Ајдин, исто од напада вукова на планини Јастребац. Муслиман је био захвалан православном Богу што му је спасао живот па се пресрећан покрстио, постао монах и бранио манастир од Турака и Албанаца.

Оваква верзија народног предања није сасвим без основе ни у историји, јер се зна да је још код Стевана Лазаревића био у служби неки Турчин Ајдин, који је као поверљива личност после битке код Ангоре (1402) ишао као изасланик Стефанов Тимуру, па није искључено да се ради о једној личности, која је у приликама након Косовске битке, користећи привилегије двора, имала можда и извесне поседе у овом делу планине Јастрепца. Тако је овај манастир вероватно и добио своје име, па је на тај начин и прилично сачуван, те га је ослобођење Топлице од Турака 1878. године затекло са доста добро очуваним зидовима и сводом. Унутрашњост храма такође је доста добро сачувана, али је његова спољашност, поред свега, одавала жалосну слику. По своду цркве, која је, посматрано у целини, по свему личила на неку повећу бачву, била је велика гомила земље из које су расла два самоникла дрвета. Овај жалостан призор српска ослободилачка војска је 1878. године одмах уклонила. Оба дрвета (трешња и јасен) пресађена су испред цркве, где и данас јасен стоји као сведок тешких дана робовања под Турцима. Тако је, по народном предању које има основа у историји, уместо заборављеног српског имена, манастир примио турско име Ајдановац, по турском спахији или овчару Ајдину, које се као такво и данданас сачувало.

По народном предању, неки игуман Стефан је за време Турака на први дан Ускрса одслужио службу са манастирским братсвом и наредио да звоне сва звона иако је то било забрањено. Манастир је због тога био нападнут, па су вођене борбе око зидова манастирских. После ослобођења од Турака, ту су нађене многе кости и лобање, а у близини манастира, по њивама, и сада се може наћи по нека стрела или копље. Бежећи испред Турака, калуђери су све драгоцености пренели преко Јастрепца у манастир Наупару, који је удаљен од манастира Ајдановца свега десетак километара у правој линији. Предање каже да су калуђери том приликом закопали манастирска звона и сав тамјан негде у близини цркве.

Манастирски конак налази се на северној страни од манастирске цркве. Саграђен је после Другог светског ра-та 1958. године. Раније конаке су 1916/17. спалили Бугари.

Звоник је новијег датума, стари се налазио на јужној страни цркве, да би 1996. био премештен на источну страну, и сада је виши. Урађен је од дрвета.

Манастир и туризам

Испод манастира извире веома хладна вода. Са тог извора настала је такозвана Здравињска речица, која после Здравиња тече кроза села Прекопуце, Кончић, Бресничићи и улива се у Топлицу.

Некада је овде бујао живот: у одмаралишту је преко лета боравило на стотине деце, а о празницима се народ окупљао, дружио и веселио.

Данас овде не постоји одмаралиште, али нема разлога да га поново не буде.

Већ неколико година заредом Коло српских сестара из Прокупља организује сликарску колонију аматера из Прокупља и околине, и то у времену од 3. до 7. јула, јер је Ивањдан празник који манастир слави.

С обзиром да се налази на прелепом месту, испод шумовитог Јастрепца, родитељи из околних градова користе прилику да својој деци приреде леп боравак у природи.''

Манастир се налази на мање од 30 килиметара од Прокупља. На путу из Прокупља према Куршумлији се у селу Мала Плана скреће на север према Великој Плани. Од велике Плане до манастира има још око 3-4 километра летњег пута. Може се такође прићи и са пута Крушевац – Куршумлија, од Блаца.

Фото и текст обрада Господин Ненад Глишић из Будисаве код Новог Сада уредник и главни сарадник сајта. 

Copyright © 2005 -