Манастир ФЕНЕК
Иако географски не припада Фрушкој Гори постоји велика историјска повезаност са
фрушкогорским манастирима.
Манастирска црква посвећена је светој мученици Параскеви.
Према народном
предању манастир је саграђан у другој половини 15. века а основали су га Стефан
и Ангелина Бранковић. Први писани запис о манастиру налази се у минеју
јеромонаха Захарија из 1563. За разлику од фрушкогорских манастира Фенек је
остао под турском влашћу све до 1717. Записи из 18. века сведоче о томе да је
стара манастирска црква била подигнута у другој половини 15. века у духу српске
средњевековне архитектуре. Нова црква подигнута је у периоду 1793-1797. и
освештана је за време игумана Викентија Ракића који је написао историју
манастира.
Манастирска
капела посвећена св. Петки сазидана је 1800. на месту старе, над бунаром за који
се верује да га је саградила мати Ангелина Бранковић. За ову воду се у народу
веровало да има чудотворна лековита дејства.
Крајем 18. и почетком 19. манастир Фенек је био у центру неколико историјских
догађаја. У њему су се 1788. састали кнез Алекса Ненадовић и аустријски цар
Јосиф II. После пропасти Првог српског
устанка 1813. у њему су месец дана боравили вожд Карађорђе и његов
син Алекса, о чему постоји и спомен плоча. Такође том приликом све до 1815. овде
су боравили студенички монаси заједно са моштима св. краља Стефана Првовенчаног
(у монаштву Симона).
За време игумана
Вићентија Ракића, српског књижевника, порушена је 1793. стара црква и подигнута
је 1797. нова.
Планове је
израдио градски зидарски мајстор слободне цесарокраљевске вароши Земуна,
Маурилијус Рабл и сам њима руководио.
Иконостас храма је израдио новосадски дрворезбар Аксентије Марковић, 1798. Иконе
на њему радио је панчевачки сликар Петар Рaдосављевић. Временом су изгубиле на
квалитету због ретуша, пресликавања и због скорије «византинизације» барокног
стила у ком су рађене.
За разлику од
фрушкогорских манастира, под турском влашћу остао је до 1717, а потом је под
јурисдикцијом Београдске митрополије све до краја аустријске владавине (1739).
У Првом светском рату манастир је запаљен, а у Другом 1942. године готово сасвим
разорен.
''U
skoro svim opisima pominje se i stara manastirska kapela "nad lekovitim bunarom",
koju je prema predanju sagradila majka Angelina, na mestu gde su počivale mošti
Prepodobne matere Paraskeve. Kasnije na tom mestu podignuta je 1800. godine mala
jednobrodna crkvica, koja i danas postoji, a ,,kladenac celitelni’’ pomaže onima
,,koji sa verom piju i umivaju se njegovom vodom’’. Stoga ćete često pročitati
da je najvrednije što je ostalo u ovom manastiru, mala kapela, sa izvorom i
veliki ikonostas izuzetne vrednosti.''
(U vreme
kada smo slikali Fenek kapela je bila u vrlo lošem stanju i na nju nismo ni
obratili pažnju. Na novijim slikama se može videti da je obnovljena.)
‘’Fenek je ,spušten’’
sa Fruške Gore, dole prema Savi, da bi se našao bliže onima kojima je bila
potrebna pomoć i koji su spasenje tražili prelazeći preko granice. U njemu se
skupljala srpska emigracija i svi koji su se sklanjali od Turaka. U legendu je
ušao Zlatni krst, visok oko dva metra, koji je kao kamen međaš označavao kraj
manastirskog imanja. Svako ko je bežeći preko Save, Obeda i Kupinika došao do
ovog krsta - bio je spasen. U ovom manastiru su se 1788. godine sastali knez
Aleksa Nenadović i austrijski car Josif. Posle Prvog srpskog ustanka u njemu je
boravio Karađorđe, sa svojim sinom, a takođe i Matija i Jakov Nenadović, pop
Luka Lazarević i još neki od srpskih vojvoda. ‘’
(Iz teksta Tomislava Ž.Popovića
u listu Dasnas 9.
novembar 2004.)
‘’После
пропасти Првог српског устанка, Карађорђе са осталим устаничким вођама и са
неколико десетина хиљада српских избеглица прелази поново у Срем, 21. септембра
1813. г. (негде се помиње да је то било 4. па чак и 13. октобра). Земунски војни
командант ЧЕРВИНКА одлучује да Карађорђа и главне војводе пошаље у карантин КРАК
у шуми манастира Фенек. После двадесет дана проведених у карантину они се
смештају у самом манастиру. Остало је забележено да је тада у Аустрију пребегло
равно 85.272 лица. ‘’
''Храмовна
слава у манастиру Фенеку јесте св. Петка Трнова или, св. Петка Српска. О
нераскидивој вези ове светитељке са православним Србима сазнајемо из повеснице о
сеобама њених моштију која каже да их је, пре но што је Стефан Лазаревић постао
деспот, његова мати кнегиња Милица, тада већ монахиња Јевгенија, пренела у
Србију. Свете мошти ове подвижнице, која је живела у X веку а родом била из
Каликратије, најпре су штоване у Епивату. У тамошњи њен стан донео их је њен
рођени брат Јефтимије, који је био епископ Медитски. Цар Иван Асен свечано их
преноси у Трнов, престоницу обновљеног бугарског царства, 1231. године, у време,
дакле, када су Латини држали опљачканиЦариград (1204-1261). Култ ове
скоропомоћнице брзо се ширио међу балканским словенима па је већ у то време било
њој посвећених црквица изнад Дубровника и у Боки Которској (изнад Пераста). По
освајању Трнова мошти Преподобне добија господар Видина, Иван Страцимир. Преноси
их у свој град где, у свом крстарењу Балканским полуострвом, налазе свој трећи
стан. Ту не остају дуго. Султан Бајазит I је заузео и овај град срамотном
преваром, 1396. године. Мошти св. Петке, са другим благом из опљачканих
видинских ризница, завршавају у Серу као Бајазитов лични ратни плен. Даља њихова
судбина повезана је с једним догађајем из српске историје. С пролећа 1398, у Сер
су се запутиле, на подворење султану Бајазиту I, а више због политичких ствари,
две монахиње: Јевгенија (Милица, удова кнеза Лазара) и Јефимија (Јелена, удова
кесара Јована Угљеше Мрњавчевића погинулог, са братом, краљем Вукашином, у
Маричкој битци, 1371, бившег господара Сера, стрица Краљевића Марка).
Одобровољивши свог зета Бајазита да поштеди Стефана због неке непослушности и
непокорности, султан јој понуди да јој испуни још коју жељу. Она, мимо свих
блага и жеженог злата, заиска од њега мошти св. Петке Трнове, донете из Видина.
На то се султан грохотом насмеја. Није разумео да оно што се њему чинило да су
тек суве кости, «одасвуд непокретне», за свету Царицу Милицу представља
непроцењиво и непотрошно благо, укрепљење вере и у молитвама брзу помоћ њој и
њеном народу, и свима смернима пред Господом. Она уприличује да пренос
светитељкиних моштију буде 26. јула (у наше дане, по новом, 8. августа). О томе
недвосмислено сведоче стари месецослови.
Преносом у српску земљу, стицањем српске славе, ова светитељка постаје и
преподобна мати Параскева Српска.
После мајчине смрти деспот Стефан Високи пренео је мошти у Београд, 1406. или
1407. Са београдским станом, петим, светитељка постаје и св. Петка Београдска.
Торжествени Пренос уприличен да, опет, падне на дан 26. јула. Где и у коју цркву
су мошти положене није саопштено у писаним изворима. Деценију касније, једна
дубровачка исправа, из 1417, сведочи једино и само да је код Београда постојала
«црква где је тело свете Петке». Следећа, разговетнија историјска вест,
настала после непуног века и по, 1563. године, јесте запис који непобитно говори
да Београду најближи храм Св. Петке јесте у манастиру Фенеку. Располажемо и
трећим, кључним сведочанством важним за разумевање прослављања св. Петке у
поткриљу Београда. У натпису на великој ктиторској плочи, на новом храму
манастира Фенека који је под тим именом први пут поменут наведене 1563. године,
светитељка је именована као преподобна мати Параскева Српска. После тога ће, на
самом крају XVIII и почетком XIX века, настати група података, по својој врсти
ликовних, епиграфских и књишких, који необориво сведоче о постојању и трајању
снажног београдског култа св. Петке, и то њеног култа под помесним именом св.
Петка Српска.
За потребе
свечаног преноса у Србију, од града Сера, дуж реке Струме па уз Нишаву, кроз
Сићевачку клисуру у долину Западне Мораве, до Лазарице (Крушевца) или Љубостиње,
настаје параклис преподобној, са само једном српском песмом уметнутом у Службу
коју је, за потребе светитељкиног слављења у Трнову, саставио бугарски св.
патријарх Јефтимије. Касније су, за српско прослављање, на одређена места старе
бугарске Службе уметнуте српске стихире. Из Јефтимијеве Службе потичу и стихови
исписани удно трула у манастиру Петкопвици фрушкогорској. И они су сведочанство
да се у Срему слави преподобна мати Параскева Српска (Трнова). Име Трнова не
долази отуд што је светитељка имала трновит пут, како понеки приповедају, већ
зато што је њено велико штовање потеколо из бугарског царског града Трнова.
Слава преноса Петкиних моштију, 26. јула, поклапа се са поменом једне од
светитељки истог имена, са поменом преподобномученице Параскеве Римљанке, што је
стварало забуне.
''
(На сликама се
види кивор са делом моштију св. Петке.)
Mанастир је обнављан 1991. и сада је у потпуности обновљен. У њему је до 2006.
било женско монаштво од три старије монахиње од којих се једна упокојила а
преостале две су распоређене у Хопово и у Радовашницу. Одлуком надлежних
епископа сремског Василија и рашко-призренског Артемија у манастир је средином
2006. дошло ново мушко монаштво, Михаило и Евсевије из Сопоћана и Макарије из
Дечана. Од тада је посећеност манастира порасла и у току је обнова конака.
Манастир
ФЕНЕК
се налази у
близини Јакова, 25km од Београда,
недалеко од
Сурчина.
