Manastir HOPOVO (novo)
Osim što je materijalno dobro stajao, manastir Novo Hopovo uvek je bio i jako kulturno središte, izvesno vreme i sedište episkopa. Crkva je posvećena Sv. Nikoli.

Slava manastira Novo Hopovo je Prenos moštiju sv. Nikole - 22. (9.) maj.

Manastir Novo Hopovo je osnovan početkom XVI veka mada se jedno vreme mislilo da je crkva sv. Nikole podignuta 1576. godine. Tu zabunu je uneo natpis nad zapadnim ulazom iz crkve gde se navodi da je te godine (1576) crkva podignuta od strane Lacka i Marka Jovšića, stanovnika Gornjeg Kovina (mesta na ostrvu Čepel kod Pešte gde su se naselili Srbi iz Kovina) . Danas se zna da ovaj podatak nije tačan i da je Novo Hopovo starije i da je te 1576. godine umesto starije sagrađena nova crkva. Natpis se upravo odnosi na taj događaj, preciznije rečeno crkva potiče iz starijeg vremena. Da je to tako vidi se i iz nekih starijih zapisa. Tako postoji navod u Hopovskom mineju (iz vremena igumana Pavla) da je manastir postojao još 1541. godine i da su te godine u njemu živopisani oltar i kube, dok zapis iz 1555. godine (u vreme igumana Stefana) navodi Hopovo u vezi prenošenja moštiju sv. Teodora Tirona. Sudeći po tome manastir je postojao još od početka XVI veka, pa se izvodi zaključak da je morala postojati i neka starija crkva na kojoj leži sadašnja.

Kako o vremenu gradnje manastira tako i o njegovom osnivaču postoji više verzija. Po tronoškom rodoslovu manastir je osnovao slepi Stefan Branković (1420-76). S druge strane žitije srpske despotice Angeline, kao osnivača navodi despota Đorđa Brankovića (vladika Maksim) i to u vremenu od 1496. do 1502. godine. Po tome izvoru manastir Novo Hopovo jeste njegova prva zadužbina. Danas se zvanično smatra da je manastir zadužbina despota Đorđa Brankovića.
Osim što je materijalno dobro stajao, manastir je od samog početka bio i jako kulturno središte tako da se tokom 1578. godine manastir Novo Hopovo u putopisu Stefana Gerlaha (1573-78.) pominje kao mesto gde postoji monaška škola. Crkva (oltar i naos) je po prvi put oslikana 1608. godine. Ne zna se ko su bili autori, ali se pretpostavlja da su to bili neki slikari iz Svete Gore. Manastiru svakako nije bilo teško dovesti slikare iz tih krajeva budući da su stalno održavane tesne veze sa Svetom Gorom. Same slike su veoma interesantne i nadasve neuobičajene jer daju mnogo novina za ono doba. Možda baš i zato se smatra da su radovi ovih slikara veoma kvalitetni. Laici to ne mogu da primete, ali dobri poznavaoci umetnosti manastira na Svetoj gori veoma lako prepoznaju to da su umetnici čitave kompozicije iz svetogorskih manastira preslikali na zidove u Novom Hopovu. Upečatljiv je primer slike "Pokolj vitlejemske dece" koja je u potpunosti preuzeta sa iste takve freske u Katolikonu crkve manastira Lavra. (Sada je ta slika u Vojvodjanskom muzeju - nalazi se na priloženim fotosima.) Slično je i sa nekim drugim freskama.

Priprata je živopisana mnogo kasnije - tek 1654. godine. Čini se da su te freske bile i pozlaćene, međutim vremenom pozlata je ili propala ili bila ostrugana. Ono što je interesantno jeste to da umetnici koji su radili freske u priprati nisu sledili novi pravac kao slikari koji su radili naos, već su se vratili tradiciji, ali, moguće baš zahvaljujući tome, ostvarili su daleko kvalitetniji rad (postoje i suprotna mišljenja) nego njihovi prethodnici u naosu. Ko su bili oni, ostaje tajna. Samo se pretpostavlja da bi to mogli biti isti oni umetnici koji su radili živopis crkve manastira Pive u Crnoj Gori.
Monasi iz Novog Hopova su često odlazili u Rusiju po pomoć. Da su tamo ne samo rado primani već i veoma cenjeni vidi se iz gramate (povelje) koju su dobili 1641. godine od ruskog cara, da novohopovski monasi (bilo ih je tada šezdesetak) mogu svake sedme ili osme godine dolaziti za pomoć u Rusiju. Manastir je teško stradao 1684. i 1688. godine od Turaka i tada su monasi sa moštima sv. Teodora Tirona bežali u Šabac (bilo ih je preko sto), a onda u manastir Radovanšnicu. Obnova je započela već sledeće godine, ali tek provizorno. Tek od 1693-95. godine kada su sređeni odnosi sa turskim vlastima moglo se misliti o trajnijim radovima na manastiru. I tih godina manastir stoji dobro jer po navodima opata Boninija poseduje oko 1800 jutara poljoprivrednog zemljišta, kao i četiri mlina. Krupniji građevinski radovi su morali da sačekaju do 1728. godine kada je izgrađena trpezarija, gostinska odeljenja i manastirski konak na istočnoj strani (dozidan uz stari iz 1641. godine), zapadna strana konaka je zidana 1733. godine, a dozidana je 1750. godine. Jedan zapis iz 1771. godine tvrdi da je u to vreme manastir bio okružen konacima sa sve četiri strane. Upravo od tada konaci imaju svoj današnji barokni izgled. Treba obratiti pažnju na njihov specifičan oblik koji dolazi zbog toga što je teren na kojem su izgrađeni nešto nagnut pa su graditelji morali da mu se prilagođavaju.

Zvonik je zidao majstor Vencl Novak iz Petrovaradina, a dovršio ga Facel Nikolaus. Prilikom gradnje kada su majstori došli već do trećeg sprata, episkopu Sofroniju on se učinio uzak i mali, pa je bio kompletno srušen i ponovo zidan. (Inače, sa priličnom sigurnošću se može zaključiti da je u vrme gradnji baroknih zvonika vladalo takmičenje koji manastir ce imati veći zvonik. Tako se uvek ističe da manastir Velika Remeta ima najviši zvonik - u visini osam spratova.) Na zvoniku u visini prvog sprata nalazi se mala kapela.

Crkveni ikonostas je rezan u periodu između 1754-70. godine, a barokni uticaj je sasvim vidljiv (rad Paula i Antona Raznera). U svakom slučaju radi se o umetnički veoma vrednom radu tim više što je celokupni ikonostas bio pozlaćen. Godine 1770. ikonostas je oslikao Teodor Kračun. Na žalost danas od ikona ima veoma malo - od ukupno 61 ikone spaseno ih je od ratnih razaranja tek 19.
U XVI i XVII veku Hopovo je druga rezidencija beogradsko-sremskih mitropolita. Pocetkom XVIII veka u Hopovu je odrzan crkveno-narodni sabor na kojem se raspravljalo o teskom polozaju i ugnjetavanju Srba u Vojvodini. Neke znacajnije odluke nisu donete jer medju ucesnicima sabora nije bilo saglasnosti. Na saboru je zakljuceno da se telo Arsenija II Carnojevica, koji je jedno vreme ziveo u ovome zdanju, prenese iz Krusedola u Hopovo. U XVIII veku u manastiru je postojala zivopisacka skola: Arsenije zograf i NIl, a 1758. ovde je boravio i ruski ikonopisac Vasilije Romanovic. Do 1941. godine postojala je bogata manastirska biblioteka koja je u drugom svetskom ratu unistena.

Novo Hopovo je negovalo kult sv. ratnika Teodora Tirona i u njemu se danas ispred oltara u jednom, velikom kivotu (na prilozenoj slici) čuvaju njegove mošti.

Sveti Teodor Tiron (umro 306.) je hrišćanski svetitelj i velikomučenik. Ovaj svetitelj je prvi svetac-zaštitnik grada Venecije Kao regrut stupio je u vojsku, u puk Marmaritski, u gradu Amasiji (današnja Turska), kada je otpočelo gonjenje hrišćana pod carevima Maksimijanom i Maksiminom. Pošto Teodor Tiron nije krio da je i on hrišćanin, osuđen je i zatvoren u tamnicu. Tamnica je zatvorena i zapečaćena jer je sudija želeo da ostavi Teodora da umre od gladi. U hrišćanskoj tradiciji pominje se da mu se u tamnici mu se javi Isus Hristos i ohrabrio ga govoreći: "Ne boj se Teodore, ja sam sa tobom. Ne uzimaj više zemaljske hrane i pića, jer ćeš biti u drugom životu, večnom i neprolaznom, samnom na nebesima." Takođe hrišćani veruju da se u tom času javilo mnoštvo anđela u tamnici i da se je cela tamnica osvetlila,a da su stražari videli anđele obučene u belo i da su se vrlo uplašili. Posle toga je sveti Teodor izveden iz tamnice, mučen i na smrt osuđen. Bačen je u vatru. Ubijen je 306. godine.
Manastir Novo Hopovo je imao bogatu istoriju. Jedno vreme je u njemu bilo sedište episkopa pa se po njemu Sremska eparhija nazivala Hopovskom. Osim toga u njemu je postojala i monaška škola (spominje je putopisac Stefan Gerlah). Kaze: U Beogradu nemaju skole pa dolaze u Hopovo da uce da citaju i pisu.

Oko Iriga i manastira Hopova je polovinom XVIII veka spontano nastala neobicna institucija, jedinstvena u nas, guslarski esnaf -Guslarska skola, podrugljivo nazvana "slepacka akademija". Ona je odigrala znacajnu ulogu u negovanju, razvijanju i oblikovanju našeg epskog pešnistva "gde... stariji uče mladje i tako se ove divne pesme održavaju", te je tako Irig kasnije prozvan za "prvi srpski akademski grad".

U periodu 1757-60. godine u manastiru je boravio Dositej Obradović, ali se tu nije dugo zadržavao. Ipak, ove tri godine provedene u manastirskim ćelijama ostavile su u njemu dubok trag.

U Hopovu se zakaludjerio i od jula 1757. do 2. novembra 1760. godine živeo Dimitrije Dositej Obradovic. Dosao je iz Čakova u Banatu (danas je to mesto u Rumuniji.)
 
Kad je Dimitrije Obradović, šegrt Temisvarski, dosao u Hopovo s namerom da se posveti, to vise nije bio manastir starih asketa, vec se u njemu vodio razvratan zivot. U Hopovo, kao i u druge fruskogorske manastire, slegali su se kaludjeri sa svih strana: iz Srema, Banata, Backe, Srbije, Like, Bosne, a bilo ih je cak iz Turske, Grcke, Bugarske i Rusije (Moskve). U manastiru su u to vreme nasli utociste svi oni koji su zeleli da lako i dobro zive i koji su izbegavali vojnu obavezu. Tako je u to vreme bilo monaha 13-godisnjih decaka i jeromonaha 16-godisnjih mladica. Bilo je to doba kada su se kaludjeri borili medju sobom da prigrabe sto vise vinograda, vocnjaka i livada u licnu svojinu i prodaju sto vise vina i rakije. Njihovo ponasanje bilo je rasalasno. Skitali su po Irigu i okolini, opijali se po kafanama i zapodevali tuce. U odevanju i licnoj higijeni bili su jako zapusteni. Zbog ovakvog stanja mitropolit Pavle Nenadovic je izdao naredbu o ponasanju i odevanju kaludjera.

O radu i zivotu u Hopovu najbolje govori gozba priredjena 7. aprila 1759. godine povodom dolaska carskog komesara radi resavanja nekih sporova manastira sa spahilukom. Na gozbi, toga dana, u Hopovu je pojedeno dva vola, 15 teladi, 16 jaganjaca, dva praseta, osam pari curana, cetiri para gusaka, deset pari kokosiju i 172 oke ribe, a popijeno je 3 akova rakije, 29 akova novog vina, jedna dvojka novog i jedna dvojka starog crnog vina.
Za manastirsku slavu 1758. godine, kad je Dositej vec bio u manastiru, spremljeno je: 123 oke mesa, pet curana, dve curke, jedno prase i dovoljno sitne zivine, a za goste -kaludjere iz Slankamena, koji su toga dana postili, 200 oka ribe, jedan saran od osam oka, 19 oka rena, 14 oka masla i 17 oka mekog sira. U Hopovu se riba toliko cenila da je 1759. godine bratija iz manastira naredila da se iskopa veliki ribnjak, a pice se toliko volelo i trosilo da je jedna od najtezih manastirskih kazni bila uzdrzavanje za odredjeno vreme od vina i rakije. Nasa sva nauka -govorio je iguman Teodor MIlutinovic -je u tome da poznamo koliko je kome vinu i sljivovici godina.

Vreme koje je Dositej proveo u Hopovu od posebnog je znacaja za njegov umni razvitak i duhovni zivot. Tu je njegov asketski zanos dosao do vrhunca. Doslo je do preloma u njegovom zivotu i naglo su pocela da slabe njegova verska ubedjenja. Pred njegovim ocima pocelo je da svice i on pocinje da cita naucne knjige i spoznaje nove ideje. Tu je on video kaludjerstvo na delu i postao njegov otvoreni protivnik.

Srecom po Dositeja, u toj gomili ljudi, koja je smisao zivota gledala u canku i bokalu, bilo je onih koji su se bar donekle bavili knjigom kao Vasilije Nedeljkovic i Spiridon Joanovic, rodom iz Beograda. Godine 1758. u Hopovo je dosao ruski ikonopisac Vasilije Romanovic.
Od samog dolaska u manastir Dositej je neumorno citao, zbog cega su ga razvratni kaludjeri prezirali i rugali mu se. Za Dositejev opstanak u manastiru najvise zasluga ima iguman Teodor Milutinovic, koji ga je podrzavao u poucavao. Na dan manastirske slave, 17. februara 1758. godine, na koju je dosao i mitropolit iz Karlovaca, Dimitrije Obradovic se zamonasio i dobio ime Dositej, a 18. aprila mitropolit karlovacki dodelio mu je zvanje djakona. Posle ovoga revnost mladog djakona se jos vise povecala, pa su se njegova poboznost, postovi i molitve proculi sirom Fruske gore, tako da su i bolesnici poceli da dolaze u Hopovo da im Dositej cita molitve. Iako je i iguman Teodor Milutinovic poceo da veruje u cudotvorne Dositejeve moci, ipak mu je govorio: "Bojim se, nece ta svetinja dugo trajati". I zaista, nije dugo trajala. Dositej je sve vise dolazio do saznanja da se u Hopovu niko nije posvetio i iz dana u dan sve vise je citao naucne knjige i zudeo za naukom. U jesen 1759. iguman Milutinovic ga je poslao u Irig da uci latinski jezik, ali zlonamerni kaludjeri, koji su mu inace bili zavidni, izdejstvovase da Dositej prekine ucenje latinskog jezika i vrati se u manastir. Dositeju je konacno postalo jasno da u manastiru nema nauke i da mora da bezi u svet. Poslednja veza zbog koje je jos bio u manastiru, bio je njegov poocin, iguman Teodor Milutinovic, kojega su surevnjivi kaludjeri uspeli da svrgnu sa igumanskog polozaja i oteraju u Sisatovac. Na polasku iz Hopova on darova Dositeju skoro svu svoju ustedjevinu rekavsi mu: "Idi iz manastira... izvadi iz glave to svoje svetnjicenje. Tome se danas razumni ljudi rugaju... Ko se danas za sveca izdaje, ili je kakava laza, ili fantazira... Trazi nauku!".

Posle ovoga Milutinovic nije dugo ziveo. Umro je jula 1760. godine. Posle njegove smrti Dositej odluci da ode iz Hopova. U Irigu nabavi crvenu dolamu i caksire i hajducke opanke i 2. novembra 1760. godine ode iz manastira.
A Dositejeva knjiga 'Život i prikljucenije' u kojoj on kritički govori o monaštvu i sveštenstvu uopšte, je jedno vreme bila i zabranjena. Zabranu je izdao Patrijarh Vaseljenski u Carigradu na dojavu bugarskih sveštenika o štetnosti knjige po pravoslavlje.

U Hopovu su od 1920. do 1943. monahinje bile Ruskinje. U tom manastiru su našle utočište posle Oktobarske revolucije, i držale ga sve do 1943. kada je ovo svetilište opustelo. Pored ulaza u manastirsku crkvu nalazi se grob majke Jekatarine, nekadašnje igumanije hopovske. Ruskinja poreklom, Jekatarina je bila bliska dvoru i carskoj porodici Romanovih, a lično je poznavala i svetog Jovana Kronštatskog. Veliki čudotvorac i prorok je caru Nikolaju prorekao pad ruskog carstva, a Jekatarini da će u životu imati žensku lavru, što se obistinilo u Hopovu. (Na montiranoj slici sa cetiri nadgrobne ploce Ekatarinin grob je prekriven onom tamnom, a nalazi se u blizini juznih crkvenih vrata.)

Ikonostas je oštećen i demontiran za vreme II svetskog rata, a ikone su sklonjene u jednu od iriških crkava. Od 1955. sve ikone, osim prestonih, čuvaju se u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture, gde su i konzervirane. Tokom 1952. godine izvršene su konzervatorsko-restauratorske intervencije na crkvenoj građevini.
"Prema najstarijim, pronadjenim pisanim podacima manastir je podignut 1490. godine, verovatno na mestu već postojećeg sakralnog kompleksa. Lociran je u blizini sremskog mesta Iriga. Današnji hram koji posvećen Sv. Nikoli, podignut je 1576. godine. Kompleks je porušen u 2. svetskom ratu. Novo Hopovo je prvi među fruškogorskim manastirima čiju je obnovu Pokrajinski zavod počeo početkom 50- tih godina 20. veka. Najpre je obnovljen hram 1951. godine, a potom i konaci prema projektima arh. Jovana Neškovića (1958) i Miloja Miloševića (1962).

Novi restauratorski projekat uradjen je 1985. godine (arh. Sava Stražmešterov). Ovom projektu prethodili su radovi na otklanjanju posledica podzemne vlage kojom prilikom su izvedeni i opsežni arheološki radovi (arheol. Vladimir Stančić) što je rezultiralo otkrićem hrama iz ranijeg perioda (verovatno 1490. godine).1 Od 1985. do '88. godine izvedeni opsežni restauratorski radovi na obnovi hrama i konaka (krovopokrivački, limarski, podopolagački, stolarki, insatalaterski i drugi radovi).2 Devedesetih godina 20. veka izveden je zvonik sa spoljašnje strane manastirskih konaka u osovini autentičnog zvonika i hrama, prema projektu arh. Save Stražmešterova. Hram Sv. Nikole je sada izvan domašaja novog zvonika u slučaju njegovog eventualnog rušenja, što nije bio slučaj za vreme 2. svetskog rata kada je, prilikom pada, zvonik teško oštetio svodove i freske koje su tim činom zauvek izgubljene." (Iz podataka Pokrajinskog zavoda za zastitu spomenika kulture.)Manastir je stotinak metara udaljen od puta Novi Sad - Irig.

Фото и текст обрада Господин Ненад Глишић из Будисаве код Новог Сада уредник и главни сарадник сајта. 

Copyright © 2005 -