MANASTIR LIPLJE - www.manastiri-crkve.com

МАНАСТИР ЛИПЉЕ

Постанак манастира Липља, као и толиких других српских манастира, казивањавезују уз имена Стефана Немање и Светог Саве. Прве поуздане вијести о Липљу потичу издруге половине 15. вијека, када су монаси овог манастира и сусједног Ступља уписалисвоја имена у Крушевски поменик. Ова књига, заправо поменик манастира Добруна кодВишеграда, изгорјела је у пожару београдске Народне библиотеке 1941. године, чиме је онемогућено ближе датовање уписа имена ових монаха. Ипак, на основу овог извора може поуздано да се сматра да су Липље и Ступље настали прије краја 15. вијека.
Први сигурније датовани писани помен Липља, након овог записа имена
липљанских монаха у Крушевском поменику, потиче из 1576. године, када је у овом
манастиру рукоположен у чин "попа", заправо јеромонаха, извјесни липљански сабрат
Илија. О овом догађају обавјештава нас запис у једном липљанском Псалтиру штампаном
1570. године у Венецији. Током 17. вијека вијести о Липљу су нешто бројније - 1612.
године је један Минеј, данас у славонском манастиру Ораховици, преписан у храму
Светог Николе у манастиру Липљу " .. у вријеме свеосвећеног дабарског митрополита господина
Теодора и свечасног осовичког игумана господина Христофора јеромонаха и свечасног липљанског старца
господина Герасима јеромонаха .. "а о чему сазнајемо из записа у овој књизи датованог у
наведену годину. Овај запис крије у себи једну недоумицу. Он помиње липљанског
старца, јеромонаха Герасима и осовичког игумана Христофора јеромонаха, што је навело
на закључак да је Осовица старије име за Липље. Међутим, неки извори и јака народна
традиција указују на постојање једног манастира под Мотајицом, код Кобаша, а нејасна
сјећања помињу га под именом Манастирица или Осовица и смјештају га управо на
рјечицу Осовицу која с Мотајице тече према Сави. Локалитет тог манастира из предања
није убициран на терену, будући да су истраживања овог проблема у почетној фази. Ипак,
уколико су претпоставке о постојању Манастирице-Осовице оправдане, поставља се
питање у каквом су односу били осовички игумани према липљанском братству и зашто
аутор записа из 1612. године, Данило, наводи име осовичког игумана испред имена
липљанског старца, као и питање због чега није поменут и игуман Липља и да ли је овај
манастир 1612. године имао игумана. У већ поменутом липљанском Псалтиру
венецијанског издања из 1570. године, поред податка о рукоположењу "попа" Илије,
наилазимо и на вијест о рукоположењу у исти чин неког манастирског сабрата Симеона
1616. године, али се за њега изреком наводи да је рукоположен у Осовици. Овај податак
додатно компликује проблем односа Липља и Осовице, који ће се у даљим
истраживањима извора и података са терена вјероватно моћи јасније расвијетлити.
Липљански преписивач Данило обавјештава нас о несрећи која је 1615. године
задесила манастир. "Године 7123 (1615) ... надође поплава и обузе порту , разори цркву и
конаке, не остаде камен на камену и утопи се десет монаха и четири ђака, од воде
избјегоше само тројица ..." Могуће је да се овај догађај не односи на сам манастир, већ на
манастирски метох који се налазио у кањону Бистрице, гдје се могло десити да је послије
дугих киша клизиште земљишта затворило кањон и образовало брану која је под великим
притиском попустила те је талас однио метох који је вјероватно био грађен од дрвета, а да
су у тој стихији страдали монаси и ђаци. Овакво објашњење предлагао је један од
најбољих познавалаца липљанске прошлости, професор Светозар Душанић, и оно се чини
прихватљиво, јер да је у овој катастрофи страдао сам манастир морали бисмо прихватити
да је садашња манастирска црква подигнута послије 1615. године, што би било у
противрјечности са бројним вијестима о Липљу које су старије од овог датума. Такво
датовање не би било у складу ни са репрезентативним градитељским облицима храма.

2
Иконостас ман.
Липље, освећен 2003.
Вијест о поплави пружа нам и податак о броју монаха и ђака у манастирском метоху
почетком 17. вијека, уколико је поплава заиста захватила метох, како тумачи професор
Душанић. Судећи jÝ‰CÀõ@fæпрема податку о десет монаха и четири ђака у метоху закључује се да је
сам манастир Липље у том раздобљу морао имати веома бројно братство. Сачуване
рукописне књиге свједоче и о развијеној преписивачкој радионици у овом манастиру, а
зна се и да је један липљански јеромонах, Христофор Липљан, 1681. године вршио службу
пароха при Старој српској цркви у Сарајеву.
Запис у једној од рукописних књига манастира Ораховице, датован у 1696. годину,
говори о страдању липљанског и ступљанског манастира након пораза Турске у
аустријско-турском рату крајем 17. вијека. У запису се каже " .. и у та времена многи манастири
су опустјели и спалили су их проклети и безбожни агарјани (муслимани). Тада су и манастири Ступље и
Липље изгорјели и потпуно запустјели."
Липље није страдало до темеља, као сусједно Ступље, будући да налази новца цара
Леополда из 1705. и 1706. године уз темеље некадашњег манастирског конака показују да

3
Ман. Липље: капела
Васкрсења Христовог,
освећена 2004.
у њему, након пустошења крајем 17. вијека, вјерски живот није потпуно замро. Током 18.
и 19. вијека оштећена црква била је оспособљена за служење парохијског свештеника.
Дозвола за обнову цркве у Липљу добијена је 1858. године, да би обнова започела
1867. и била завршена 1879. године, како пише у натпису уклесаном у лунети западног
портала. Радовима, који су извођени залагањем цјелокупног околног становништва, а који
су коштали доста велику суму од 1700 дуката, руководили су свештеници Коста Душанић,
Илија Вуковић и Ристо Јунгић. Свјеже сјећање старијих вјерника овог краја казује да су
жене чак продавале дијелове дјевојачке опреме и накита да би се сакупио новац потребан
за ову обнову. Уз западну фасаду је 1922. године дозидан масиван звоник, који ће у
каснијој обнови, осамдесетих година овог вијека, бити уклоњен. Липље је такође
бомбардовано у Другом свјетском рату. Након готово три вијека, 1965. године у Липљу је
обновљено монашко општежиће.
Манастирска црква је првобитно била посвећена светом Николи, а након обнове у