Manastir MANASIJA (RESAVA)

Manasija (Resava) je jedan od najznačajnijih spomenika srpske srednjovekovne kulture i pripada takozvanoj „Moravskoj školi“.

Podigao je despot Stefan Lazarević - Visoki između 1407. i 1418. godine. Posvećena je Svetoj Trojici.

Crkva ima osnovu pravougaonika sa upisanim krstom u kombinaciji sa trikonhosom.U naosu četiri slobodna stuba nose glavnu dvanaestostranu kupolu, a još četri manje osmougaone kupole su na uglovima crkve.
Manasija pripada arhitekturi moravske škole; kao petokupaona građevina najsličnija je manastiru Ravanica.

Manasija je zidana naizmeničnim ređanjem kamenih tesanika vezanih debelnim spojnicama maltera bez opeke, sa arkadnim ukrasima.Po tome Manasija podseća na spomenike raške škole, jer su u podizanju hrama učestvovali majstori iz primorja.

Priprata na zadnjoj strani naknadno je dozidana (na ktitorskoj kompoziciji despot Stefan drži manasijsku crkvu bez priprate).

Gornji deo priprate je dosta stradao za razliku od kamenog poda urađenog od mermernih pločica složenih u mozaik rozete sa krstastom osnovom.

Odmah posle osnivanja, Manasija je postala kulturni centar despotovine. Njena „Resavska škola“ bila je po svojim prevodima i prepisima čuvena - i posle pada despotovine - kroz ceo XV i XVI vek.

Manastirski kompleks sastoji se iz:
- crkve
- velike trpezarije ili takozvane „škole“ (koja se, teško oštećena, nalazi južno od crkve)
- tvrđave sa 11 kula od kojih je najveća „Despotova kula“ (severno od crkve).

- konaka: na istočnoj i severoistočnoj strani i tzv. mali konak, na zapadu,  pored ulaza u tvrdjavu

Iako teško oštećen, životopis Manasije spada u red najvećih dometa srednjovekovnog slikarstva.

Od očuvanih fresaka prvo zaslužuje pažnju kritorska kompozicija na zapadnom zidu glavnog dela crkve, na kojoj je sačuvan portret despota Stefana.

Na južnom i severnom zidu - u pevnicama - očuvani su veličanstveni likovi svetih ratnika. U gornjim zonama pevnica naslikane su scene iz života Gospoda Hrista i ilustrovane Njegove priče iz Jevanđelja. U glavnom kubetu su predstavljeni starozavetni proroci.

Na stubovima su dobro očuvani medaljoni sa poprsjima svetitelja, kao lik svetog arhanđela Mihaila (na južnom) i svetog Petra Aleksandrijskog (na severnom stubu).

''Posebnu vrednost Manasije čini njen živopis, koji po lepoti spada među najznačajnija ostvarenja u starom srpskom slikarstvu.To je poslednji spomenik moravskog stila.Freske,ostarele i oštećene i danas uzbuđuju raskošnom lepotom. Iz plavetnila pozadine izranjaju likovi svetitelja u raznobojnim odećama ... dama sa puno ukrasa. Sve je to vrlo sređano i naglašeno plemenito i u odelu i u oružju, u stavu i u pokretu, u oplemenjinim likovima i umnim pogledima. Nigde u starom srpskom slikarstvu onovremeni život nije toliko ušao u religijsku sliku. Sa freskama poznatim pod nazivom"Sveti Ratnici", rađene u strogom vizantijskom stilu dodat je viteški stav tako da predstavljaju uspešnu kombinaciju zapadno renesansnog stila i vizantijske tradicije.''

U toku vekova živopis u priprati je potpuno uništen, a u naosu u velikoj meri. Od prvobitnih 2000 kvdratnih metara fresaka, danas ima svega oko 500. Ali i tako preostale freske svedoče o prvobitnoj lepoti i raskosi fresaka Manasije. Po sličnosti sa freskama u crkvama u Solunu i Svetoj Gori, smatra se da su glavni majstori došli iz Soluna, centra srednjovekovnog slikarstva na Balkanu.

U toku viševekovne turske okupacije, manastir je više puta pustošen i razaran1439, 1456, 1476, i 1734). Sa crkve je bio skinut olovni krov, pa je više od jednog veka crkvena građevina prokišnjavala i 2/3 fresaka je nepovratno propalo. Turcima je služio kao utvrđenje, crkva kao konjušnica austrijskoj vojsci, a priparta kao barutana koja se jednom i zapalila. Obnavljana je 1735, 1806, 1810, i 1845. godine.

Zavod za zaštitu spomenika kulture (tada) SR Srbije otpočeo je 1956. godine obimne konzervatorsko-restauratorske radove. Čišćenja i konzervacija fresaka izvršeni su od 1959. do 1962. godine.

Arheološki i konzervatorski radovi i istraživanja praktično stalno traju, što se vidi i na priloženim slikama.

U dolasku maja 2008. u jugozapadnom uglu naosa sam video novu nadgrobnu ploču od belog mermera sa uklesanim imenom despota Stefana Lazarevića. U grobu koji je prekriven ovom pločom pre nekoliko godina su pronadjeni posmrtni ostaci čija ispitivanja su pokazala da se radi o srodniku – potomku kneza Lazara. Ispitivanja groba u manastiru Koporin tokom 80-tih ukazala su da je despot Stefan sahranjen tamo, a takav stav je prihvatio i Sinod SPC. Stručnjaci ne tvrde da je u Manasiji sahranjen despot Stefan. U svakom slučaju postavljanje nadgrobne ploče i prihvatanje nepotvrdjene teze o tome ko je tu sahranjen je višestrano (s naučnog i crkvenog aspekta) sporno.

Manasija je građena sa namerom ktitora da predstavlja reprezentativni objekat. Moćne zidine sa 11 kula, manastirska zdanja i arhitektura crkve sa naglašenom vertikalom koja daje crkvi posebnu eleganciju, manastiru Manasija sa manastirom Visoki Dečani daje epitet najvećih gradova (utvrđenja) srednjovekovne Srbije. Kao spomenik kulture od izuzetnog značaja , Manasija je i potencijalni kandidat Srbije za listu svetske kulturne i prirodne baštine.

Manasija je značajna i kao veliki duhovni i kulturni centar srednjovekovne Srbije. Tek izgrađeni manastiri Resave su prihvatili grupu monaha sa juga.

Manastir Manasija nalazi se dva kilometra severozapadno od Despotovca. Poznat je i pod imenom Resava, jer je podignut uz desnu obalu reke Resave, u živopisnoj klisuri koju čine obronci planine Beljanice.

Do Despotovca se dolazi od Svilajinca ili od Jagodine - Ćuprije.

Osim Manasije u Donjoj Resavi Pored postojala je grupa manjih manastira, po igumanu Filaretu sedam, koji su imali sličnu prepisivačku delatnost kao najveći među manastirima Resave -Manasija. Za većinu malih manastira u Donjoj Resavi smatra se da je ktitor baš despot Stefan Lazarević. I u ovim manastirima su, po letopisu Miljkovog manastira "u tišini radili književnici resavski."Od te monaške oaze u Donjoj Resavi danas postoje tri manastira: Tomić, Zlatenac i Miljkov manastir.’’ Sada su obnovljeni i Radošin, Jaković i  Dobreš, te imamo tih šest manastira na relatvino malom rastojanju.

Док је обнављао и украшавао Београд, деспот Стефан је размишљао да подигне цркву у којој би била његова гробница. У том циљу, по писању Константина Философа: "обилажаше горе и поља и пустиње, тражећи место где би могао подићи жељену обитељ, стан за ћутање. Нашавши најприкладније и најбоље место, где је требао бити дом (тј. Дом Божји = црква), и помоливши се приступи делу и положи основ у име Свете Тројице сведржавног божанства". Место се налазило на заравни десне обале реке Ресаве у клисури између брда Маћехе и Пасторка. Главна задужбина деспотова прозвана је Ресава по истоименој реци уз коју је подигнута. Касније се јавља име Манасија, по надимку деспотовом, кога су због благоглагољивости звали "втори Манасија", док се у народу и данас чује "Намасија". Темељи су ударени с јесени 1406. године, а радило се "са сваком журбом и најлепшим стварима и многочасним највештијим радницима, најискуснијим живописцима, ако их је где било, и многим златним и цветним шарама украси је. Јер шиљаше чак на острва и свуда".

Упоредо са грандиозном манастирском црквом, зидани су велика трпезарија, конаци и остале помоћне зграде и одбрамбени зидови. Због величине објекта и тешких прилика у земљи, радови су трајали, с мањим прекидима све до 1418. године, "и тако многим и неисказаним трошком сврши се и украси дом и град около, изванредни станови за општежиће. А сабра од свуда предумишљене, досточудне иноке и настани ту". Оснивачка повеља није сачувана, али житије пружа основне податке о даровима. Тако Константин Философ каже: "даде и приложи села и винограде, а још и по свим својим крајевима потписавши даде слободу. Ризнице овде из дана у дан полагаше". Даровао је и потребан богослужбени инвентар: "даде и драгоцене иконе украшене бисерјем и златом, снабдевши сваким књигама за служење, приложи службене одежде и црквене сасуде довољно са великим бисерјем и златом украшене, толико много да превазилази и изабране велике лавре Свете Горе". Освећење је извршио сам патријарх српски Кирил "са свим сабором српских првосвештеника, игумана и уз то и свију благородних", на дан Силаска Светога Духа на апостоле (Тројичин дан). У манастирској цркви "начини себи гробницу, где се мало после положи". О задужбини је бринуо до краја свога живота.

ИСТОРИЈА - Деспот умире изненада 1427. године, а Србија постаје мета честих турских пљачкашких упада. Турци су први пут освојили Манасију 1439. године, а када је Србија обновљена Сегединским миром 1444. године, напустили су манастир. Записи бележе да је 1456. манастир паљен, а 1458. године "прими баша (тј. Махмуд паша Анђеловић) град Ресаву, маја 10, у среду, а сутра Вазнесење Господње беше". Јако манастирско утврђење Турци су искористили да у њега сместе своју посаду, чији су заповедници добили тимаре и читлуке по браничевском субашилуку. Овде налазимо и једну занимљивост: 1467. године, двојица монаха добили су један тимар који је доносио годишњи приход од 2.785 акчи, уз обавезу да врше војну службу у манастирској тврђави. Свештеник Никон добио је тимар који чине села Горња Сена од 22 куће и Доња Црвена Стена од 7 кућа, с тим да даје два члана посаде за службу у тврђави. У истом браничевском тефтеру, Манасија (манастир Светодухна), придодат је истом свештенику са напоменом "они су свештеници опроштени и ослобођени од давања". Укупан приход од манастира износио је свега 600 акчи. Године 1476, Турци су скинули и однели велика манастирска звона.

Попис извршен 1516. године показује да у манастиру живе имам и хатиб, што упућује на закључак да у Манасији постоји исламска богомоља. То потврђује и извештај егзарха београдског митрополита Максима Ратковића из 1733. године, јер помиње "минаре турско". У прошлом веку било је људи који су памтили када је у манастирској тврђави живео "диздар с Турцима и булама". Током Бечког рата од 1689. до 1690. године, Манасију су кратко време држале аустријске трупе. Пожаревачким миром 1718. Аустрија је окупирала овај део Србије, и у манастир сместила своју посаду, која је искористила манастирску припрату за барутану и ту ускладиштила велике количине експлозива. Несрећним случајем дошло је до експлозије која је разорила припрату. Наредба аустријских власти из 1719. године забрањивала је Србима да поправљају своје цркве, па је одбијена молба да се поправи и кров манастирске цркве. Тих година аустријске окупације, једина дозвољена вера била је римокатоличка док је православље било само "трпљена вера". Године 1725. "начеше мирјани обнављати Манасију". То је због разних сметњи ишло доста тешко, па је припрата обновљена тек деценију касније, о чему сведочи натпис постављен високо изнад западних врата: "Обнови се в љето 1735. Октомврија 2, при архијереју Вићентију Јовановићу. Ктитори припрате сије биша господа Јоан и Јанићије Констандиновићи". Када су 1739. године отишли Аустријанци, поново се вратила турска посада у манастир, а диздар (заповедник) манастирске тврђаве помиње се 1800. године. Посада је остала у манастиру све до Првог српског устанка када је манастир ослобођен. Турци су у одласку уништили све што су могли, па игуман Јоаникије није имао где да се смести, те је прво подигао колибу себи за становање. Већ за време устаничких борби вршене су оправке - 1806. године "при владенију Кара Георгија Петровича", када је црква очишћена од стајског ђубрета и покривена ћерамидом; и 1810. године "при благовернаго и верховнаго господара Георгија, предводитеља народа серпскаго". У оба случаја игуман је био Јоаникије а ресавски кнез Милија Здравковић. Други запис начинио је мајстор који је изводио обнову, потписавши се као "мајстор Живадин". Обе су обнове биле на нивоу скромних оправки, изведене скромним средствима и у тешким временима. Опште прилике у земљи нису дозвољавале опсежне и дуготрајне радове. У манастиру се кратко време утврдио Милошев опонент Павле Цукић са својим одредом, док га Вујица Вулићевић није присилио на предају. Кнез Милош приступа обнови цркава са више труда и пажње, и у том циљу шаље 1839. године комисију да прегледа цркве и манастире и сачини предлог за оправке. По њиховом извештају: "манастир је у рђавом стању и за људе опасан", јер са свода пада камење угрожавајући људе и монахе. Уз све то кров прокишњава, а манастир је осиромашен и презадужен оставши без многих својих имања и прихода. Године 1844. кнез Александар Карађорђевић и Попечитељство просвешченија (тј. Министарство просвете) шаљу комисију да прегледа манастире Манасију, Раваницу и Раковицу. Комисија предлаже да се на цркви дотрајало и недостајуће камење поново постави и омалтерише како споља тако и у унутрашњости, али "у стари молерај да се не дира" остављајући "веће украшеније церкви за сгодније време". Радови изведени исте године стајали су државну касу 16.314 сребрних форинти. Због недостатка новца није успео покушај обнове трпезарије, који је за 10.256 сребрних форинти, само за рад без материјала, понудио 1856. године предузимач Јован Кригер из Београда. Тек септембра 1956. године започети су озбиљни конзерваторско-рестаураторски радови.

КУЛТУРНИ ЗНАЧАЈ - Поред духовног, Манасија је у историји имала и непроцењив културни значај, захваљујући широкој култури деспота Стефана и његовој способности да изабере праве људе за одређене послове. Доласком у Србију Константина Костењског зв. Философ, започела је интензивна књижевна и преписивачка делатност. Константин је својим делом Саказаније о писменех поставио темеље граматике и извео правописну реформу, која је служила као узор. Вековима су преписиване књиге "от старих преводника ресавских не имушчаго ничтоже порока". Циљ реформе био је да се створи јединствено правило писања као и да се исправе књиге и уклоне разлике настале услед лошег превођења и погрешног преписивања. Преписивачка и књижевна делатност у Манасији позната под именом "Ресавска школа" значајна је у српској књижевности све до XVIII века. Њене су резултате користили како у Србији, Старој Србији (Македонији), западној Бугарској, тако на Светој Гори и у Русији.

 Живопис - Манастирска црква одмах по изградњи добила живопис који спада у ремек дела српског средњевековног сликарства. Средњевековни летописац у допринос Срба светској културној баштини убраја и "ресавско писаније" тј. живопис урађен на око 2.000 м2. Време је много тога уништило, али је остало око 500 м2 добро сачуваног и око 140 м2 избледелог живописа. Његова лепота и данас, пет векова касније, узбуђује вернике и све посетиоце, пред које израња раскош боја: кармин, цинобер, азурно-плаво, плаво-зелено, плаво-сиво. Уметник сликајући библијске сцене, слика своје време и савременике. Тако су му у ликовном приказу прича из Јеванђеља О убогом Лазару (Лк 16,19-31) и Свадби царевог сина (Мт 22,1-14) као узор послужили људи из оновременог високог друштва. Ту је приказана српска властела у скупоценим оделима и пурпурним огртачима са златним тракама и златним украсима, златно и сребрно посуђе на столовима, пехари, кондири, зделе са печеним месом, воћем, маслинма и сл. У најнижим зонама обе певнице приказани су Свети ратници. Иако су насликани у натприродним димензијама, они указују на изглед оновремене деспотове пратње. То су представе витезова са оклопима, штитовима, мачевима, копљима, стрелама. Све приказане личности обучене су у богато украшене одежде, чак и аскете и великосхимници. Значајна Ктиторска композиција представљена је на западном зиду цркве, лево од улаза, на површини око 8,5 м2. Деспот Стефан је приказан као висок и мршав човек, црвенкасто-жуте косе и танких повијених обрва, изузетно достојанствен изгледа. На глави има златну круну, и одевен је у црвени горњи огртач, са златним круговима и двоглавим орловима. У десној руци држи владарски жезал - скиптар са крстом, а у левој модел своје задужбине коју приноси Светој Тројици. На истом зиду десно од улаза представљен је један великосхимник који држи свитак са текстом: "Братије и отци, ашче хошчете спасти се - љубите друг друга". У горњој зони јужне певнице илустроване су еванђелска сцена Дванаестогодишњи Исус учи у храму (Лк 2,41-52) као и Христове приче О Митару и фарисеју (Лк 18,10-14) и О Блудном сину (Лк 15,11-32). У пандатифима куполе приказани су Св. Еванђелисти а у куполи двасдесет четири фигуре старозаветних пророка и патријараха. У олтару су представљене уобичајене сцене Причешће апостола и Света архијерејска литургија (Поклоњење Агнецу).

 УТВРЂЕЊЕ - Цео манастирски комплекс опасан је снажним одбрамбеним зидом са 11 петоспратних кула: 8 правоугаоних, 2 шестоугаоне, и 1 квадратна тзв. Деспотова кула, предвиђена за дуготрајну и самосталну одбрану. Североисточно се налазила још једна кула. Тако је добијена права тврђава неправилне основе јер се утврђење прилагођавало терену. Унутрашња дужина зида је око 330 метара. Око тврђаве је ископан шанац ширине 10 и дубине 6 метара. Тврђава је имала задатак да штити манастир али и да затвори клисуру кроз коју води пут.

ТРПЕЗАРИЈА је једна од највећих грађевина те врсте у Србији оног времена са димензијама 17х32м. Имала је приземље, спрат, дрвене тремове са оба подужна зида и кров на две воде. У приземљу, укопаном 1 м у земљу, на источној страни изведена је полукружна апсида, а једна нешто плића апсида видљива је и на спрату али на јужној страни. Укупна корисна површина објекта била је око 1.000 м2, па се сматра да је грађевина имала функцију трпезарије само у приземљу, док су на спрату били скрипторијум и библиотека.

ОСТАЛО - Дуж свих зидова налазили су се конаци, али је тешко докучити њихов распоред. Манастир данас има мали конак, с десне стране улаза из прошлог века, са капелом Крста Господњег; велики конак из 1977. године уз источне зидове, са капелом св. Деспота Стефана; као и нови конак из 1985. године. Такозвана "Бела Црква" посвећена празнику Рођења Пресвете Богородице, у атару села Бељајке, метох је манастира Манасије.

Адреса: 35213 Деспотовац; тел: 035/611-290

Фото и текст обрада Господин Ненад Глишић из Будисаве код Новог Сада уредник и главни сарадник сајта. 

Copyright © 2005 -