МИЉКОВ МАНАСТИР

(манастир Буковица)

Миљков манастир је своје садашње име добио у другој половини 18. в. Ранији назив је био Буковица. Није познато ко је подигао манастир Буковицу, али први писани документ о манастиру Буковица датира из 1374. Те године кнез Лазар својом Хрисовуљом дарује метохе манастиру Раваници. Између осталих се помиње и 'Буковица Брод на Гложанах на Морави'. (Ово можда и није доказ о постојању манастира јер су се манастирима (у овом случају Раваници) давали, између осталог, и приходи од таксе за коришћење брода, тј. преласка река.) Има тумачења да је манастир подигао Деспот Стефан Лазаревић, али је то више претпоставка, а мање историјска чињеница.

Има историјских података који говоре да је у манастиру Буковица око 1420. радила преписивачка школа.

У 16. и 17. в, у време турске владавине нама података о манастиру. У време аустријске окупације Србије, на географској карти је уцртан манастир Буковица, а претпоставлја се да је поновном окупацијом од Турске манастир порушен и спаљен.

Године 1787. манастир обнавља Миљко Томић, трговац из Гложана, по коме добија садашње име  - Миљков Манастир. Миљко је у старијим годинама живео и умро у манастиру и сахрањен у порти.

.

Од 1787. преко Миљковог манастира одржавана је веза са устаницима Коће Анђелковића (Кочина крајина).

Ресавски кнез Петар Ерчић - Јаковљевић је 1793. на основу турског фермана  изабран за Врховног кнеза 12 српских нахија и почиње обнову манастира спаљеног  после пропасти Кочине крајине.

Крајем 18. в. долази из Лапова свештеник Миљко Ристић и делотворно наставља са започетом обновом. Обнавља се рад манастирске школе за описмењавање и образовање будућих попова, писара, учитеља. Овде је школу нешто раније - 1780-85. похађао као младић каснији војвода Стеван Синђелић.

У периоду преипрема за подизање устанка, Миљков манастир постаје место окупљања ресавских и шумадијских устаника.

Године 1803. у манастиру се састају нахијске старешине и за вођу бирају кнеза Петра (Добрњца ?) али он то одбија.

Године 1808. у знак захвалности манастир добија од Карађорђа звоно на коме је писало 'Ливено за владе Верховног вожда народа сербског Георгија Петровича'. Звоно је 1830. скинуто, однето у Крагујевац и прво зазвонило у слободној Србији. Касније је послато у Раваницу, а од кнеза Милоша манастир добија ново звоно.

Сломом Првог српског устанка манастир је за одмазду спаљен и опљачкан. Око 1820. је делимично обновљен и наставља са духовним радом.

Садашњи пут за манастир, поред стене, просекао је поп Станиша Алексић из Црквенца, бившу ученик манастирске школе и учесник оба устанка. Сахрањен је поред цркве. (На слици је надгробна плоча поред јужног зида цркве. Ако покушате, проћитаћете о путу поред стене.)

Године 1856. извршена је знатнија обнова под руководством игумана Хаџи Пантелејмона, родом из Гложана. Садашња грађевина цркве је из тог времена. Од тада почиње успон манастирског живота.

Године 1926. у манастир су дошли руски емигранти - монаси на челу са јеромонахом Амвросијем Кургановим, до сада најобразованијим духовником у историји манастира који је пуно допринео у обнови манастира. (На слици са неколико гробова - бели споменик је на његовом гробу.)

Године 1952. манастир је претворен у женски општежитељни, а од доласка игуманије Доротеје 1967. почиње процват манастира. 1968. завршен је конак са јужне стране, а 1996. са југоисточне - ближе цркви. Оближњи Манстир Добреш (који је проглашен за метох Миљковог манастира) у обнови је од 2003.

Манастирска слава је Ваведење пресвете Богородице (4. децембар) а традиционално се одржава прослава Св. Проображења Господњег (19. август) као заветина некадашњег насеља у близини манастира и општенародни сабор.

(Горњи текст професора Мирољуба Стеваниовића је исписан поред улаза у цркву 'да би се посетиоци упознали са историјом овог манастира'.)

Na desnoj obali Velike Morave, južno od Svilajinca, a zapadno od Despotovca i manastira Manasije, u Donjoj Resavi, nalazi se šest manastira nastalih verovatno u istom razdoblju - krajem XIV i početkom XV veka - kada i manastiri Ravanica i Manasija (Resava).

To su, idući od juga: manastiri Jaković (odnedavno parohijska crkva), Tomić, Radošin (Radešin),  Ivković (o njemu ne nalazim podataka), Zlatenac, Dobreš, Miljkov manastir, i ostaci manastira Devesinje.

Ima podataka da je 1420. u Bukovici (sada Miljkov manastir) radila prepisivačka škola. Ako se ima u vidu da je Manasija (Resava) bila veliki prepisivački centar, tj. centar 'izdavanja i štampanja' knjiga, a da se neretko prepisivanje obavljalo i u 'filijalama', nije isključeno da su ovi donjoresavski manastiri imali tu ulogu.

Фото и текст обрада Господин Ненад Глишић из Будисаве код Новог Сада уредник и главни сарадник сајта. 

Манастир Миљково

Јужно од Свилајнца, у атару села Гложане, на самој десној обали Велике Мораве наспрам вароши Лапово, углављен је између брда Оглавак и Градац средњевековни манастир Буковица, у прошлом веку назван Миљков манастир или краће Миљково. Још увек се једна манастирска ливада зове Буковица, што указује на богатство букових шума на овом простору. Прилаз манастиру могућ је чамцем преко Мораве или путем преко Гложана. Близина Мораве је благотворна за плодност манастирског земљишта, али кобна у време великих киша и поплава. Садашње име манастир је добио по двојици имењака - Миљку Томићу, трговцу из Гложана,којијеманастиробновиокрајем XVIII века, и Миљку Ристићу, свештенику из Гложана који се замонашио и живео у овом манастиру. Да манастир добије име по свом оснивачу или обновитељу, није ништа необично. У повељама српских средњевековних владара, много je таквих примера: Рајкова црква, Кораћева црква (негде: Кораћевића црква), црква браће Руновић, Илијина црква, или још директније: манастир Стеванац, Јаковац и сл.

Не знамо оснивача манастира, нити време његове изградње. Обзиром да је у времену турског ропства обнављан, закључујемо да је изграђен пре доласка Турака, јер су Турци дозвољавали само обнављање постојећих цркава а никако подизање сасвим нових. Из времена средњевековне српске државе није нам ништа познато о овом манастиру. Највероватније је изграђен пред пад самосталне српске државе. У изворима из времена турског ропства постоје нејасноће јер долази до мешања овог и других манастира у овом атару. По првом турском попису браничевске области, извршеном 1467. године, манастир је био жив, а деценију касније у њему живи четири монаха. Почетком XVI века манастирско имање је сејалиште села Добршева, које данас не постоји али чији се назив сачувао у једном потесу, односно махали села Гложана. Помиње се и у аустријском попису из 1718. године. Све остало можемо само да наслућујемо. Највероватније да је страдао у другој сеоби Срба 1740. године под патријархом Арсенијем IV. Крајем истог века, у време Кочине крајине, обнавља га на старим темељима поменути Миљко Томић, који је у манастирској порти и сахрањен. Ова обнова је свакако била скромна. Црква је зидана каменом, са припратом од дрвета, и покривена шиндром.

У време Првог српског устанка манастир није имао монаха, већ је бригу водио парох из Црљенца Миљко Ристић, који се замонашио и као јеромонах Мелентије постао његов старешина 1806. године. Успео је да тих година набави једно звоно из контигента које је наручио Правитељствујушчи совјет за цркве у Србији.

После Другог српског устанка у манастир је стигло неколико монаха из Босне, међу њима и Филимон (Тодоровић) потоњи епископ зворнички.

Кнез Милош узима звоно и шаље га у Крагујевац, а потом у Раваницу. После Хатишерифа којим је дозвољена слобода вероисповести и тиме употреба звона, кнез Милош поклања 1832. године Миљкову 2 звона. Садашња црква манастира Миљково, подигнута је 1853-1856. године за време игумана хаџи Пантелејмона. Одзидана је од тврдог материјала са куполом и четвоространим звоником а покривена цинком. Иконостас је 1866. године манастиру поклонио свештеник Радован из Медвеђе. Црква је добила и Живопис осредње вредности. Треба нагласити да је у овој обнови учествовао народ овога краја са обе обале Мораве. Манастир је добио два конака - један су изградили верници из Свилајнца, а други верници из Лапова.

Године 1926. у Миљков манастир смештени су руски монаси који су емигрирали из Русије после Октобарске револуције и овде остали све до 1936. године, када су премештени у Туман. У том времену на челу манастира били су схиархимандрит Амвросије (Курганов) а после њега игуман Лука (Родионов). Тих година су Миљков манастир посетили многи епископи Руске заграничне цркве, па и митрополит Антоније храповицки. Братству манастирском припадао је и учени јеромонах Јован (Максимовић), потоњи епископ шангајски. Једно време је у манастиру била изложена чудотворна икона Мајке Божије из Курска, необично поштована код Руса.

Године 1952. епископ Хризостом претвара Миљково у женски манастир што остаје до данас. Сестре су показале велику љубав и пожртвовање, урадивши нов живопис у цркви и подигавши нов конак, који је освећен 1968. године. Садашњи иконостас и живопис урадио је 1967. године монах Наум (Андрић).

Адреса: 35210 Свилајнац; тел: 035/337-100
Manastir se nalazi oko 10 kilometara od Svilajinca. Na izlazu iz Svilajinca u pravcu Despotovca skreće se za selo Gložane, a u Gložanima se skreće za manastir. Na oko pola kilometra ispred manastira put se približava Moravi. Na tom mestu su napravljene i slike Velike Morave.

Crkva u Gložanu

''U centru ovog velikog, lepog i bogatog sela nalazi se crkva posvećena prenosu moštiju svetog oca Nikolaja, koja je podignuta 1724, a obnovljena 1975.''

Crkva nije u glavnoj ulici - saobraćajnici od Svilajinca prema jugu, već u ulici koja vodi ka Miljkovom manastiru.

Pored nje je crkva izgrađene neposredno pred II Svetski rat. Na spomen-ploči stoji da je tu i kosturnica boraca izginulih 1915. u tom kraju.

Prolazeći iz Miljkovog i manastira Dobreš, zapazio sam staru crkvu. Koliko zaključijem, napravljena je od pletara oblepljena blatom. Nekoliko snimaka sam napravio ali nisam naišao na nikoga ko bi mi mogao nešto više reći o staroj crkvi. Narednih dana sam telefonom pokušao da nešto saznam. Predusretljiv muški glas na broju Mesne kancelarije mi je još rekao i da je od starih čuo da su crkvu ovde sagradili kad su se naselili u današnje selo. A i da je popravka ponovo potrebna zbog prokišnjavanja.

Copyright © 2005 -