Постоји неколико
забиљежених предања која говоре о постанку манастира Моштанице.
Једно од њих каже да је Моштаница задужбина родитеља Светог Саве.
Ово казивање сасвим се уклапа у свесрпско светосавско предање и нема
извора на основу којих би се оно могло провјерити. Према другој
легенди Моштаница је подигнута 1113. године, и то на мјесту погибије
светог Теодора Тирона. Старији описивачи манастира поткрепљују ово
"датовање" казивањем о неком црквеном кључу на којем је тобоже била
урезана година 1111.
Предање према којем је
манастир Моштаницу подигао, а манастир Рмањ обновио,
као столицу свом брату
калуђеру Гаврилу Предојевићу, Хасан-паша Предојевић, везује се
за стварне догађаје из
прошлости овог краја, за турска освајања даље на западу током 16.
вијека. Хасан-паша је
1575. године освојио Петрињу, а 1592. Бихаћ, док први познати
писани помен Моштанице
потиче из 1579. године, што све заједно не дозвољава
доношење закључака о
вјеродостојности предања. Један старији аутор, Сл. Вујасиновић,
тврди да је манастир
Моштаница основан 1526. године, а да је манастирска црква
подигнута 1538, не
наводећи изворе на основу којих је до ових датума дошао. Помен
игумана Андрије 1536.
године у Гомионици, убједљиво образложено датовање у крај 15.
или сам почетак 16.
вијека Рмња - манастира чије име ће се од 16. до 18. вијека
појављивати
нераздвојиво везано за све важне моменте у историји Моштанице, као и
крупни политички
догађаји око и након слома Јајачке бановине, 1527/28. године,
допуштају трагање за
оснивањем, или вјероватније обновом Моштанице у времену
омеђеном наведеним
годинама - 1526. и 1538.
Први писани помен
манастира Моштанице је запис из 1579. године у Отачнику који
се данас налази у
Хиландару. У њему се наводи да је књига писана наведене године У
“храму светог арханђела
Михаила у Манастиру званом Моштаница, у вријеме игумана Григорија
јеромонаха.”
Ни у релативно мирним
временима друге половине 16. вијека моштанички монаси
нису поштеђени турског
зулума, о чему посредно сазнајемо из писма у којем се они 1563.
године обраћају
аустријском генералу Херберштајну тражећи заштиту од турског насиља.
Ипак и тада они се баве
преписивањем и украшавањем књига и набавком скупоцјених
сасуда за своју обитељ.
Тако је 1607. године монах Теодор преписао у Моштаници једно
Јеванђеље у вријеме
игумана Серафиона јеромонаха. До нас се сачувао само дио свега што
је у Моштаници писано и
што је за њу набављано, па је свакако много данас несачуваних
рукописа настало између
рада "грешног
Теодора" и
труда јеромонаха Гаврила који је
1635. године у овом
манастиру преписао један Златоуст. У запису у овој књизи он се жали
на несигурна времена
која су га омела да свој преписивачки рад доврши. Невоље које
преписивач Гаврил
помиње ипак нису омеле братство у настојањима да за свој манастир
набаве 1634/35. године
један раскошни сребрни крст, позлаћен и украшен драгим
камењем, који је
накнадно стигао у манастир Бању код Прибоја, у чијој је ризници
недавно пронађен. Запис
на крсту каже да га је израдио у Сомбору Стефан Ивановић
Сарајевац, кујунџија
који је шест година касније, 1640, сачинио сличан позлаћени
филигрански крст и за
манастир Гомионицу. Подаци о овим крстовима нам дочаравају не
само слику релативног
благостања наших манастира у том периоду, већ нам потврђују
претпоставку о њиховом
међусобном контакту и о везама са Србима који су у то вријеме
живјели и радили у
градовима преко Саве и Дунава, на простору Хабзбуршке монархије.
У вријеме око 1638.
године Моштаница је вјероватно страдала, као и сусједни Рмањ,
јер четири године
касније аустријски генерал Франкопан пише да је " ...у његов
ђенералитет дошло што
из манастира Рмња што из манастира Моштанице сто калуђера..."
који се нису касније
вратили у своје попаљене манастире, већ су се разишли у манастир
2
Марчу и основали
манастир Лепавину. Моштанички монаси су негдје између 1638. и 1693.
године, заједно са
сарајевским митрополитом, који је 1687. године пребјегао на Банију,
основали манастир
Комоговину код Костајнице, о чему свједочи запис у старом протоколу
манастира Комоговине,
који помиње калуђере Јову Свилокоса и Силвестра Продановића,
јеромонахе који су
основали овај манастир. То се, како биљежи запис, десило када су
извели народ из власти
турског цара и превели га под власт "римског", то јест аустријског
цара. Ова два калуђера
су, како саопштава преписивач, дошли у Комоговину из
Моштанице, да нови
манастир оснују и службу у њему започну. Свакако да у поменутом
периоду Моштаницу није
напустило цјелокупно братство, будући да поуздано знамо да се
у манастиру одвијао
редован монашки живот након његове треће обнове.
Моштаница је страдала у
сљедећем аустро-турском рату, негдје послије 1716.
године, након чега је
доживјела своју четврту обнову. Није јасно да ли се у запису који
носи годину 1778. у
једној старој гомионичкој штампаној књизи говори о обнови
Моштанице или
Гомионице. У овом гомионичком Прологу стоји: "..
ова света и божанска
књига која се зове
Пролог је из Ваведењског манастира Гомионице, цркве Рођења. Године
господње 1778.
обновио је божији храм
хришћанин (недостаје име). Њега, који се замонашио и служио у цркви
Светог
арханђела у манастиру
Моштаници, архијереј и митрополит дабробосански Кирил је потом
рукоположио за
свештеномонаха"
Записивач је гријешио
помињући Гомионицу и као Ваведењски и као храм посвећен
Рођењу (Богородице?)
али је, и поред тога, овај запис значајно свједочанство о везама
међу овдашњим
манастирима, о свештеницима и монасима који су у Гомионици примили
постриг, да би потом
обновили Моштаницу, или обрнуто.
Рмањ и Моштаница су
горјели поново 1786. године, након буне у Поуњу, коју је
искористио аустријски
генерал Лаудон, прешавши са својом војском у Босну и заузевши
Дубицу, након чега је
17 калуђера и 46 свештеника склонио одавде преко Саве. Четири
године касније
Моштаница је пети пут обнављана, за вријеме игумана Венијамина
Влајнића, о чему нас
обавјештава запис урезан на јужном ступцу у цркви. Не зна се када и
како је манастир
задесило сљедеће страдање, али натпис из 1833. године на јужној
фасади,
као __________и графит
угребан на сјеверном ступцу у припрати, доносе вијест о шестој
обнови, за
вријеме игумана
Герасима Гвојића, а о њој свједочи и ферман султана Махмуд Халида из
исте године, којим се
обнова дозвољава.
Четврт вијека касније,
1858. године, као одмазду за кнежопољску буну Петра
Поповића Пеције, Турци
поново спалише манастир. Уз манастирску цркву и данас стоји
биста овог устаника.
Монах Кирило Хаџић, који нам је оставио запис о овом страдању,
обновио је Моштаницу
осми пут.
Моштаница је у времену
од средине 16. до средине 20. вијека обнављана чак девет
пута. Како је и она
страдала од њемачких бомби у прошлом свјетском рату, то су
посљедње обнове
изведене непосредно након рата.
Црква има триконхосну
основу са једном куполом ослоњеном на ступце квадратног
пресјека. Тамбур куполе
је осмостран, пјевничке и олтарска конха су изнутра полукружне,
а споља петостране,
пресведене полукалотама. Кракови уписаног крста пресведени су
суперпонираним
луковима. Над просторима у угловима уписаног крста у наосу су
слијепе
калоте. Припрата је
одвојена зидом од наоса, пресведена системом од двије слијепе
калоте, ослоњене на два
ступца осмоугаоног пресјека, којим је простор издијељен на шест
травеја. Четири угаона
поља су пресведена крстастим сводовима. Лукови који повезују
поткуполне ступце у
наосу са зидовима су полуобличасти, док су сви остали лукови у
наосу и припрати
преломљени. Улазни портал је на јужном зиду припрате, једна мања
врата су такође на
јужној фасади у зони ђаконикона, а унутрашњи портал је на зиду
између припрате и
наоса.
3
капела Св.
Василија
Острошког са
звоником,
освећена
2002.
На припрати су прозори
у осовини бочних зидова (по један на свакој фасади), а на наосу у
осовинама травеја, по
три на јужној и сјеверној фасади, док је олтарска апсида без
прозора. Тамбур куполе
има осам прозора. Портали и прозори су израђени усијецањем
оквира степенастом
профилацијом у зидну масу. Сви отвори су завршени трочлано
профилисаним поврнутим,
луковичастим, такозваним сараценским
луковима.
Над
луковима унутрашњег и
јужног портала начињена су профилисана правоугаона украсна
поља. Ова профилација
се на јужном зиду везује за кордонски вијенац, који је на цијелој
грађевини постављен на
око половини висине јужног портала. Капители стубаца у
припрати украшени су
такозваном сталактитном орнаментиком. На западној фасади је
плитка ниша, завршена
поврнутим луком уклопљеним у профилисано поље украсног
правоугаоника. Простори
проскомидије и ђаконикона означени су полукружним нишама у
источном зиду олтара, а
двије нише су усијечене и у источни зид припрате, сјеверно од
унутрашњег портала.
Црква је димензија 23,4
Х 10,5 м, а висина куполе је 13,5 м. Грађена је од правилних
камених тесаника. Кров
цркве је од бакра, двосливан, а над куполом конусан. Старији
истраживачи оставили су
податак о посљедњем трагу моштаничког живописа, који је био
4
смјештен у ниши на
западној фасади - ружичасти балчак мача светог арханђела Михаила,
којем је и посвећена
моштаничка црква.
Иконостас
капеле у манастирском конаку
По димензијама
монументално, а по архитектонском украсу раскошно здање
моштаничке цркве спада
у ред најсмјелијих и најљепших сакралних грађевина у српском
средњовјековном
градитељству.
По својој најмање
петстогодишњој прошлости и по изузетно смјелој, складној и
богатој архитектури
цркве манастир Моштаница припада оном реду споменика културе
који обиљежавају
највиши ниво стваралаштва српског народа у окриљу Српске
православне цркве.
Историју овог споменика прате исте етапе које се уочавају у историји
православних манастира
на овом подручју, посебно Рмња. Положај на увијек немирној
граници Отоманског и
Аустријског царства условио је стална страдања и честе сеобе
монаха, након којих су
слиједили повраци и обнове.
Архитектонски,
моштаничкој цркви су, по триконхалној основи, сродне цркве
манастира Папраће,
затим Крушедола, Раковца и Петковице на Фрушкој Гори, Ораховице
у Славонији или Темске
код Пирота. Овај грађевински склоп ослоњен је на традицију
моравске архитектуре,
какве су Раваница, Лазарица или Каленић. По богатству
архитектонског украса
Моштаница се може довести у везу са црквом манастира Новог
Хопова на Фрушкој Гори
или Свете Тројице под Овчаром. По концепцији и пространости
своје припрате
Моштаница има аналогије у светогорским црквама, чије су припрате
такође често пресведене
системом калота.
(Манастир Моштаница
регистрован је као споменик културе друге категорије 1951.
г. и ужива мјере
заштите прописане Законом о заштити културно-историјског и природног
наслијеђа Босне и
Херцеговине; Сл. лист СР БиХ бр. 20/85)
(Сл. Вујасиновић,
Манастир Моштаница, 1933; В. Петковић, Преглед црквених
споменика кроз
повесницу српског народа, Београд 1950, 202; А. Андрејевић, Манастир
Моштаница под Козаром,
Старинар XIII-XIV за 1962-1963. Београд 1965, 165; З.
5
Кајмаковић, Зидно
сликарство у Босни и Херцеговини, Сарајево 1971, 116; М. Шупут,
Споменици српског
црквеног градитељства, XVI-XVII век, Нови Сад - Приштина -
Београд 1991, 157-162)
Др Љиљана Шево
Адреса: 79240 Козарска Дубица, Манастир
Моштаница
Телефон: 052/435-221; моб. тел.:
065/572-913.
Духовник и в.д. настојатеља: игуман
Василије (Квргић)јеромонах Данило (Гаврановић)
Постоји неколико забиљежених предања која говоре о постанку манастира
Моштанице. Једно од њих каже да је Моштаница задужбина родитеља Светог Саве.
Ово казивање сасвим се уклапа у свесрпско светосавско предање и нема извора
на основу којих би се оно могло провјерити. Према другој легенди Моштаница
је подигнута 1113. године, и то на мјесту погибије светог Теодора Тирона.
Старији описивачи манастира поткрепљују ово "датовање" казивањем о неком
црквеном кључу на којем је тобоже била урезана година 1111.
Предање према којем је манастир Моштаницу подигао, а манастир Рмањ обновио,
као
столицу свом брату калуђеру Гаврилу Предојевићу, Хасан-паша Предојевић,
везује се
за
стварне догађаје из прошлости овог краја, за турска освајања даље на западу
током 16.
вијека. Хасан-паша је 1575. године освојио Петрињу, а 1592. Бихаћ, док први
познати
писани
помен Моштанице потиче из 1579. године, што све заједно не дозвољава
доношење закључака о вјеродостојности предања. Један старији аутор, Сл.
Вујасиновић,
тврди
да је манастир Моштаница основан 1526. године, а да је манастирска црква
подигнута 1538, не наводећи изворе на основу којих је до ових датума дошао.
Помен
игумана Андрије 1536. године у Гомионици, убједљиво образложено датовање у
крај 15.
или
сам почетак 16. вијека Рмња - манастира чије име ће се од 16. до 18. вијека
појављивати нераздвојиво везано за све важне моменте у историји Моштанице,
као и
крупни
политички догађаји око и након слома Јајачке бановине, 1527/28. године,
допуштају трагање за оснивањем, или вјероватније обновом Моштанице у времену
омеђеном наведеним годинама - 1526. и 1538.
Први
писани помен манастира Моштанице је запис из 1579. године у Отачнику који
се
данас налази у Хиландару. У њему се наводи да је књига писана наведене
године У
“храму
светог арханђела Михаила у Манастиру званом Моштаница, у вријеме игумана
Григорија
јеромонаха.”
Ни у
релативно мирним временима друге половине 16. вијека моштанички монаси
нису
поштеђени турског зулума, о чему посредно сазнајемо из писма у којем се они
1563.
године
обраћају аустријском генералу Херберштајну тражећи заштиту од турског
насиља.
Ипак и
тада они се баве преписивањем и украшавањем књига и набавком скупоцјених
сасуда
за своју обитељ. Тако је 1607. године монах Теодор преписао у Моштаници
једно
Јеванђеље у вријеме игумана Серафиона јеромонаха. До нас се сачувао само дио
свега што
је у
Моштаници писано и што је за њу набављано, па је свакако много данас
несачуваних
рукописа настало између рада "грешног
Теодора" и труда
јеромонаха Гаврила који је
1635.
године у овом манастиру преписао један Златоуст. У запису у овој књизи он се
жали
на
несигурна времена која су га омела да свој преписивачки рад доврши. Невоље
које
преписивач Гаврил помиње ипак нису омеле братство у настојањима да за свој
манастир
набаве
1634/35. године један раскошни сребрни крст, позлаћен и украшен драгим
камењем, који је накнадно стигао у манастир Бању код Прибоја, у чијој је
ризници
недавно пронађен. Запис на крсту каже да га је израдио у Сомбору Стефан
Ивановић
Сарајевац, кујунџија који је шест година касније, 1640, сачинио сличан
позлаћени
филигрански крст и за манастир Гомионицу. Подаци о овим крстовима нам
дочаравају не
само
слику релативног благостања наших манастира у том периоду, већ нам потврђују
претпоставку о њиховом међусобном контакту и о везама са Србима који су у то
вријеме
живјели и радили у градовима преко Саве и Дунава, на простору Хабзбуршке
монархије.
У
вријеме око 1638. године Моштаница је вјероватно страдала, као и сусједни
Рмањ,
јер
четири године касније аустријски генерал Франкопан пише да је " ...у његов
ђенералитет дошло што из манастира Рмња што из манастира Моштанице сто
калуђера..."
који
се нису касније вратили у своје попаљене манастире, већ су се разишли у
манастир
2
Марчу
и основали манастир Лепавину. Моштанички монаси су негдје између 1638. и
1693.
године, заједно са сарајевским митрополитом, који је 1687. године пребјегао
на Банију,
основали манастир Комоговину код Костајнице, о чему свједочи запис у старом
протоколу
манастира Комоговине, који помиње калуђере Јову Свилокоса и Силвестра
Продановића,
јеромонахе који су основали овај манастир. То се, како биљежи запис, десило
када су
извели
народ из власти турског цара и превели га под власт "римског", то јест
аустријског
цара.
Ова два калуђера су, како саопштава преписивач, дошли у Комоговину из
Моштанице, да нови манастир оснују и службу у њему започну. Свакако да у
поменутом
периоду Моштаницу није напустило цјелокупно братство, будући да поуздано
знамо да се
у
манастиру одвијао редован монашки живот након његове треће обнове.
Моштаница је страдала у сљедећем аустро-турском рату, негдје послије 1716.
године, након чега је доживјела своју четврту обнову. Није јасно да ли се у
запису који
носи
годину 1778. у једној старој гомионичкој штампаној књизи говори о обнови
Моштанице или Гомионице. У овом гомионичком Прологу стоји: "..
ова света и божанска
књига
која се зове Пролог је из Ваведењског манастира Гомионице, цркве Рођења.
Године господње 1778.
обновио је божији храм хришћанин (недостаје име). Њега, који се замонашио и
служио у цркви Светог
арханђела у манастиру Моштаници, архијереј и митрополит дабробосански Кирил
је потом рукоположио за
свештеномонаха"
Записивач је гријешио помињући Гомионицу и као Ваведењски и као храм
посвећен
Рођењу
(Богородице?) али је, и поред тога, овај запис значајно свједочанство о
везама
међу
овдашњим манастирима, о свештеницима и монасима који су у Гомионици примили
постриг, да би потом обновили Моштаницу, или обрнуто.
Рмањ и
Моштаница су горјели поново 1786. године, након буне у Поуњу, коју је
искористио аустријски генерал Лаудон, прешавши са својом војском у Босну и
заузевши
Дубицу, након чега је 17 калуђера и 46 свештеника склонио одавде преко Саве.
Четири
године
касније Моштаница је пети пут обнављана, за вријеме игумана Венијамина
Влајнића, о чему нас обавјештава запис урезан на јужном ступцу у цркви. Не
зна се када и
како
је манастир задесило сљедеће страдање, али натпис из 1833. године на јужној
фасади,
као
__________и графит угребан на сјеверном ступцу у припрати, доносе вијест о
шестој обнови, за
вријеме игумана Герасима Гвојића, а о њој свједочи и ферман султана Махмуд
Халида из
исте
године, којим се обнова дозвољава.
Четврт
вијека касније, 1858. године, као одмазду за кнежопољску буну Петра
Поповића Пеције, Турци поново спалише манастир. Уз манастирску цркву и данас
стоји
биста
овог устаника. Монах Кирило Хаџић, који нам је оставио запис о овом
страдању,
обновио је Моштаницу осми пут.
Моштаница је у времену од средине 16. до средине 20. вијека обнављана чак
девет
пута.
Како је и она страдала од њемачких бомби у прошлом свјетском рату, то су
посљедње обнове изведене непосредно након рата.
Црква
има триконхосну основу са једном куполом ослоњеном на ступце квадратног
пресјека. Тамбур куполе је осмостран, пјевничке и олтарска конха су изнутра
полукружне,
а
споља петостране, пресведене полукалотама. Кракови уписаног крста пресведени
су
суперпонираним луковима. Над просторима у угловима уписаног крста у наосу су
слијепе
калоте. Припрата је одвојена зидом од наоса, пресведена системом од двије
слијепе
калоте, ослоњене на два ступца осмоугаоног пресјека, којим је простор
издијељен на шест
травеја. Четири угаона поља су пресведена крстастим сводовима. Лукови који
повезују
поткуполне ступце у наосу са зидовима су полуобличасти, док су сви остали
лукови у
наосу
и припрати преломљени. Улазни портал је на јужном зиду припрате, једна мања
врата
су такође на јужној фасади у зони ђаконикона, а унутрашњи портал је на зиду
између
припрате и наоса.
3
капела Св. Василија
Острошког са
звоником,
освећена 2002.
На
припрати су прозори у осовини бочних зидова (по један на свакој фасади), а
на наосу у
осовинама травеја, по три на јужној и сјеверној фасади, док је олтарска
апсида без
прозора. Тамбур куполе има осам прозора. Портали и прозори су израђени
усијецањем
оквира
степенастом профилацијом у зидну масу. Сви отвори су завршени трочлано
профилисаним поврнутим, луковичастим, такозваним сараценским луковима. Над
луковима унутрашњег и јужног портала начињена су профилисана правоугаона
украсна
поља.
Ова профилација се на јужном зиду везује за кордонски вијенац, који је на
цијелој
грађевини постављен на око половини висине јужног портала. Капители стубаца
у
припрати украшени су такозваном сталактитном орнаментиком. На западној
фасади је
плитка
ниша, завршена поврнутим луком уклопљеним у профилисано поље украсног
правоугаоника. Простори проскомидије и ђаконикона означени су полукружним
нишама у
источном зиду олтара, а двије нише су усијечене и у источни зид припрате,
сјеверно од
унутрашњег портала.
Црква
је димензија 23,4 Х 10,5 м, а висина куполе је 13,5 м. Грађена је од
правилних
камених тесаника. Кров цркве је од бакра, двосливан, а над куполом конусан.
Старији
истраживачи оставили су податак о посљедњем трагу моштаничког живописа, који
је био
4
смјештен у ниши на западној фасади - ружичасти балчак мача светог арханђела
Михаила,
којем
је и посвећена моштаничка црква.
Иконостас капеле у
манастирском конаку
По
димензијама монументално, а по архитектонском украсу раскошно здање
моштаничке цркве спада у ред најсмјелијих и најљепших сакралних грађевина у
српском
средњовјековном градитељству.
По
својој најмање петстогодишњој прошлости и по изузетно смјелој, складној и
богатој архитектури цркве манастир Моштаница припада оном реду споменика
културе
који
обиљежавају највиши ниво стваралаштва српског народа у окриљу Српске
православне цркве. Историју овог споменика прате исте етапе које се уочавају
у историји
православних манастира на овом подручју, посебно Рмња. Положај на увијек
немирној
граници Отоманског и Аустријског царства условио је стална страдања и честе
сеобе
монаха,
након којих су слиједили повраци и обнове.
Архитектонски, моштаничкој цркви су, по триконхалној основи, сродне цркве
манастира Папраће, затим Крушедола, Раковца и Петковице на Фрушкој Гори,
Ораховице
у
Славонији или Темске код Пирота. Овај грађевински склоп ослоњен је на
традицију
моравске архитектуре, какве су Раваница, Лазарица или Каленић. По богатству
архитектонског украса Моштаница се може довести у везу са црквом манастира
Новог
Хопова
на Фрушкој Гори или Свете Тројице под Овчаром. По концепцији и пространости
своје
припрате Моштаница има аналогије у светогорским црквама, чије су припрате
такође
често пресведене системом калота.
(Манастир
Моштаница регистрован је као споменик културе друге категорије 1951.
г. и
ужива мјере заштите прописане Законом о заштити културно-историјског и
природног
наслијеђа Босне и Херцеговине; Сл. лист СР БиХ бр. 20/85)
(Сл.
Вујасиновић, Манастир Моштаница, 1933; В. Петковић, Преглед црквених
споменика кроз повесницу српског народа, Београд 1950, 202; А. Андрејевић,
Манастир
Моштаница под Козаром, Старинар XIII-XIV за 1962-1963. Београд 1965, 165; З.
5
Кајмаковић, Зидно сликарство у Босни и Херцеговини, Сарајево 1971, 116; М.
Шупут,
Споменици српског црквеног градитељства, XVI-XVII век, Нови Сад - Приштина -
Београд 1991, 157-162)
Др Љиљана Шево
Адреса: 79240 Козарска Дубица, Манастир Моштаница
Телефон: 052/435-221; моб. тел.: 065/572-913.
Духовник и в.д. настојатеља: игуман Василије (Квргић)јеромонах
Данило (Гаврановић)
