Манастир Покајница
У атару Старог Села, на лепом пропланку изнад Грабовачког потока, налази се једна од малобројних цркава брвнара у Bраничевској епархији. Посвећена је Светом оцу Николају, односно празнику Преноса његових моштију. Познатија је под именом "Покајница". За разлику од старих манастира, Покајница је сведок нашег новијег времена. Подигнута је 1818. године, како је урезано у брвно с леве стране улазних врата, а иста година наведена је и у натпису на икони светог Ђорђа на иконостасу који даје податке о задужбинару: "Сију церков огради господар Вујица за спомен, 1818". Цркву је дакле, а не манастир, подигао Вујица Вулићевић, војвода а потом кнез цмедеревске нахије, у знак кајања што је организовао убиство вожда Првог српског устанка Карађорђа Петровића, почињено у оближњем Радовањском Лугу у ноћи 12-13. јула 1816. године. Осим народне традиције и поменутог записа на икони, немамо других података о настанку цркве. Један део народне традиције говори да је цркву подигао кнез Милош новцем нађеним код убијеног Карађорђа.
Покајање је једна од хришћанских врлина. Треба подсетити да је свети Јован Крститељ почео своју проповед позивом својих савременика на покајање: "Покајте се јер се приближило Царство небеско" (Мт 3,2). Шест месеци касније и Господ Христос "поче проповедати и говорити: Покајте се јер се приближило Царство небеско" (Мт 4,17). Нико није без греха осим Бога, али свест човека о греху и кајање воде га са грешних стаза на пут Божје правде. Неколико цркава у Србији носи назив "Покајница". Тако овај назив носи између осталих и једна задужбина краља Драгутина, за коју је народ убеђен да је подигнута у знак кајања за свргавање оца са престола. Чуло се много о томе да нам је модерна историја почела братоубиством (Карађорђе брата Маринка) и кумоубиством (Милош Карађорђа), али братоубиство није српски изум, већ постоји од када и човечанство. Кајин и Авељ, били су два једина брата на земљи, "Али кад бијаху у пољу, скочи Кајин на Авеља брата својега, и уби га" (Пост 4,8). У династичким и политичким обрачунима убијали су владаре и на Западу и на Истоку, те ни ту ницмо ништа ново измислили. И у најхришћанскијој царевини - Византији, убијали су владаре: на улици, у брачном кревету, у купатилу, на гозбама, па чак и у - цркви. Али су Срби били већи хришћани и свој грех признали и окајали. Само спаљена и успавана савест не зна за кајање, а епохе и народи који немају тај осећај личе на камените бесплодне пустиње.
Године 1880. цркви је придодат трем са западне стране који има функцију спољне припрате. Тада је прерађен кров и препокривен новом шиндром. У време Првог светског рата постављена је решетка на огради трема. Црква је служила као парохијска црква Велике Плане све до 1951. године тј. до изградње и освећења садашње цркве у Великој Плани. Године 1954. основан је при овој цркви манастир са мушким братством а 1991. претворен је у женски манастир.
ЦРКВА у облику лађе, припада већим црквама ове врсте (15,30х5,80м) са полигоналним завршецима на оба краја. Темељ је од камена, а зидови висине 2,90 м урађени су од храстових талпи дебљине 12-15 цм, међусобно ужљебљених и на понеким местима са унутрашње стране, ојачаних косницама и гредицама дебљине 20х28 цм. Кров, најкарактеристичнији детаљ брвнара, масиван, стрм и слеменом достиже висину од 7,70 м. Покривен је шиндром дебљине 5 цм и дужине 100 цм. Кров је на оба краја заобљен а стрмина ублажена нагибом над 1,5 м широким стрејама. Западна врата су ниска. Примитивно приковане профилисане дашчице без посебне резбарије, складно делују својим рељефом. Северна врата су још мања и једноставнија. Унутрашњост цркве чини олтарски простор, брод цркве и крстионица у притвору, са галеријом за хор изнад ње. Свод је коритаст, поткован ужљебљеним и профилисаним шашовцима. Иконостас има само царске и северне двери, вешто је урађен и уклопљен у грађевину чијој архитектури и сликарству одговара. Грчке сигнатуре на иконама упућују да је њихов аутор или Грк или неко ко је копирао грчка дела. То се види и на икони светога Димитрија, који копљем убија бугарског цара Калојана.
На цркви има доста детаља рађених у дрвету и кованом гвожђу као и оних сликаних на дасци. Они су највећим делом оригиналних јер се не налазе на другим грађевинам ове врсте.
ЗВОНАРА подигнута западно од цркве постављена је на четири дрвена стуба и покривена даскама, а носи два звона.
КОНАК (17,5х11,5м) подигнут је 1980-82. године, и има приземље и спрато. Има површину одоко 230 м2. У конаку је и капела у којој се служи током зимског периода.
У току је изградња новог конака са келијама за сестринство.
Адреса: 11320 Велика Плана; тел: 026/522-120

Фото и текст обрада Господин Ненад Глишић из Будисаве код Новог Сада уредник и главни сарадник сајта. 

Copyright © 2005 -