MANASTIR RAČA - www.manastiri-crkve.com

Za vreme turske vladavine, manastir je bio značajan centar prepisivačke škole.

Istorija srpske književnosti najveći deo stvaralaštva u 17. i prvim decenijama 18. veka određuje pojmom "Račanska prepisivačka škola"

U XVII veku počinje opšti rad u prepisivanju i umnožavanju knjiga, a tome su se pridružili i monasi manastira Rače. Osnovana je prepisivačka škola koja je radila u skitu (odeljenju za monahe gde su prepisivali knjige, nedaleko od manastira) Sv.Đorđa u Banji. U podnožju Banje teče rečica Rača, pored samog svetilišta, iz dubine planine izvire vrelo koje se zove Lađevac koje ima lekovita svojstva te se zbog toga lokalitet i naziva banjom. Pominju se do1690. godine prepisivači: Ćirjak, Hristofor, Simeon, Teodor, Silvestar, Prohor, Arsenije, Isak, Josif i drugi. Blagodareći njihovoj molitvenoj predanosti pisanju, nastala je posebna škola srpske pismenosti i kulture, a boljih i većih pisaca u ono vreme nije bilo. Do sada je otkriveno 40 zapisa i oko 15 bogoslužbenih knjiga koje su nastale u Rači odnosno u skitu Sv.Đorđa. Izvarednom kaligrafijom i iluminacijom izdvajao se posebno Hristifor Račanin. Račanski rukopisi rastureni su po muzejima širom Evrope. Prepisivački rad prekinut je 1690.god.kada su se račanski monasi pridružili seobi koju je poveo patrijarh Arsenije III.

( Bogoslužbene knjige - na slici sa 'zlatnim koricama' - izložene u manastirskoj riznici štampane su u Moskvi krajem XVIII veka. Mala (sa potamnelim srebrnim koricama, u sredini) je Jevanjđelje arhimandrita Hadži Melentija.)

Turski putopisac derviš Zulih poznatiji kao Evlija Čelebija je 1630. godine zapisao da je skriptorija imala 300 kaluđera-prepisivača, koje je opsluživalo 400 čobana, kovača, ekonoma i druge posluge. U obezbeđenju je bilo 200 stražara.

Račanska prepisivačka škola se nalazila na oko 40 minuta hoda uz rečicu Raču, blizu vrela Lađevac. Račanski kaluđeri-prepisivači su ovo mesto još u 17. veku nazivali Banja jer je teperatura vode 17 stepeni cele godine. U neposrednoj blizini Lađevca, kome se do izgradnje pešačke staze vrlo teško pristupalo, se nalazi isposnica posvećena Svetom Đorđu. Ostaci srednjovekovne skriptorije još postoje i u fazi istraživanja su.

Račanin je ubrzo postalo ime ne samo za one koji su živeli u manastiru već i za one koji su se osećali pripadnicima jedne književne i prepisivačke škole.

Pošto su Srbi, inače u Turskom ropstvu, u ratu Austrije protiv Turske 1683-1699 učestvovali na austrijskoj strani i posle austrijskog poraza kod Kačanika, Srbi su počeli da se sele na sever. Za vreme velike seobe pod Patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem (1690) godine i mnogi kaluđeri iz manastira Rače su stigli čak do Sent Andreje kod Budimpešte. I njima zahvaljujući Sent Andreja je postao uskoro kulturni centar Srba u Mađarskoj.

Posle izvesnog vremena ovi kaluđeri su se povukli na jug u manastir Beočin u podnožje Fruške Gore. I u ovom manastiru su kaluđeri nastavili da se bave prepisivanjem crkvenih knjiga. Među ovim kaluđerima naročito su se istakli:
Jerotej Račanin, koji je napisao "Putašastvije gradu Jerusalimu" - jedan od najstarijih sačuvanih putopisa u srpskoj književnosti; Kiprijan Račanin, koji je u Sent Andreji sastavio "Bukvar slovenskih pismen" i Gavril Stefanović Venclović.

Na samom kraju XVIII stupanjem na snagu sultanovih fermana, kojima su znatno poboljšani uslovi života srpskog naroda, počinje i rad na obnovi hrama u manastiru Rači. Važan udeo imao je Hadži Melentije Stefanović koji je po povratku sa hadžiluka svratio u Carigrad i uz pomoć Vaseljenskog patrijarha dobio dozvolu od sultana Selima III da obnovi maastir. Početne troškove obezbedili su Hadži Ruvim Nešković iguman manastira Bogovođe, koju je nešto pre toga i obnovio, i Stefan Jovanović arhimandrit manastira Tronoše.Tako je 1795.god. počela obnova hrama u Rači uz pomoć priloga, ali i zajma koji je podignut sa zelenaškom kamatom. Hram Hristvog Vaznesenja podignut je za fantastično kratko vreme do kraja 1796.god. posebno ako se imaju na umu uslovi za građenje u to vreme. Manastirski kompleks je u potpunosti dovršen uz velike finansijske probleme do 1799.god. kada pada i povratak janičara u Beogradski pašaluk i početak teškog perioda za srpski narod. Hram se počinje opasavati masovnim zidovima kao načinom da se zaštite od napada Turaka iz obližnjeg Pljeskova. Veoma su retki natpisi koji govore o manastiru iz ovog perioda jer je posle obnove hram oskudevao u bogoslužbenim knjigama. Na obnovi manastira radili su Osaćani o čemu se slažu svi istraživači.

Manastir je spalio 1813. godine Memiš-aga, ajan srebrenički.

Nova obnova manastira pokrenuta ponovo od strane Hadži Melentija podržana je i od strane kneza Miloša time što je on oslobodio seljake poreza u zamenu da pomognu obnovu svetinje. Postoji i legenda da je obnovu pomogao i paša Vidajić poturčenjak iz Istočne Bosne koji je učestvovao u borbama na Drini 1813. god. Interesantno je što Haži Melentije u svojoj poslanici za prikupljanje pomoći za obnovu hrama ne pominje rušenje manastira 1813.god. Postoji tumačenje da nije želeo da uvredi bogatog muslimanskog donatora.
Sadašnja Crkva je građena 1826.

Hadži Melentije Stefanović (1766-1824). Iguman Hadži Melentije je bio jedan od vođa u Prvom srpskom ustanku protiv Turaka i bio vrlo uspešan u oslobađanju Užica.
Hadži Melentijev barjak iz 1807. godine se i danas čuva u manastiru (na slici je).

''Сто година после смрти архимандрита Хаџи Мелентија, 1924. године, тадашњи старешина манастирa Рача игуман Захарије (Здравко) Поповић (Милекић), родом из села Заовина на Тари, учесник ратова 1912. – 1918., са својим парохијанима повео је акцију за подизање споменика Хаџи Мелентију. Израду споменика, игуман Захарије поверио је академском сликару и вајару Михаилу Миловановићу из Ужица. Имајући у виду да није имао на располагању никакву фотографију, нити пак цртеж лика Хаџи Мелентија (прва илустрација лика овог духовника и војводе објављена је две године касније, 1926.'' вајар је морао да на основу казивања сачини дело које ће оличавати духовника, борца и истакнутог народног вођу.

За време боравка (1924.) вајара са породицом у манастиру Рача везан је један узбудљив догађај, који се спомиње. Наиме, једне ноћи неко од сељака дојавио је игуману Захарију «да ће хајдуци напасти манастир» Чим су добили обавештење, игуман Захарије, калуђери, сликар Миловановић и његов сестрић Грујица, спремили су се за «одбрану од хајдука». Михаило Миловановић, који је поред гусли у Рачу понео и свој ратни трофеј – карабин, заузео је положај иза манастирских зидина, очекујући наилазак хајдука. Игуман Захарије, који је својевремено и сам био хајдук и комита у Првом светском рату, одмах је спремио једну велику ранију са врелим зејтином да са зидина изручи на хајдуке. У свему томе најтеже је било Вали и њеној мајци Марији, које су цвокотале од страха. Но, на срећу, обавештење је било лажно, од хајдука није било трага, па су после данима збијали шале на рачун хајдука и њихове одбране. (Из текста Ђорђа Пиличевића на сајту Баштина Бајине Баште).

Овај детаљ, за историју манастира скоро без значаја, ставио сам да нас потсети да су, не тако давно - 1924. - још постојали хајдуци, али не у онако јуначком и романтичном светлу као у народним песмама и код Јанка Веселиновића.

Manastir je obnovljen 1818. pri čemu je značajnu pomoć dao knez Miloš Obrenović. Pošto je Hadži Melemtije bio Karađrđev pristalica, u početku je zazirao da se obrati knjazu, ali to Miloša nije odvratilo od pomoći.

Ikonostas u hramu Vaznesenja Hristovog u manastiru Rači uradio je slikar iz Šapca Georgije Bakalović 1840 godine za 450 talira kako se pogodio sa Užičkim vladikom Nikiforom, a ikone koje su do tada postojale u hramu podeljene su okolnim crkvama. U opisima manastira se kaže:Može se reći da ovaj ikonostas spada među najlepše u Srbiji.

Godine 1854. završeno je oslikavanje unutrašnjosti hrama. Sa Dimitrijem Posnikovićem radio je živopis Milija Marković slikar iz Požarevca. (Dok u drugom izvoru stoji da je živopis je uradio Dimitrije Avramović 1853-4.god.)

Zvonik je završen 1849 godine.

Pema zapažanju poznatog putopisca (verovatno je reč o Feliksu Kanicu) iz 1890.god. manastir Rača je bio jedan od najbogatijih manastira u Srbiji u to vreme. Parohija mu je zbog nedostaka drugih crkava bila jako velika i brojala je 4700 duša. Do 1885.god. crkava brvnara u Dubu bila je metoh ovoga manastira i te godine ona se osamostalila i dobila svoju parohiju. Manastirska imovina bila je impozantna jer je posedova 30 ha oranica, 35 ha livada, 8 ha voćnjaka, 416 ha šume, 8 kuća, vodenicu, strugaru, dve mehane, 113.000 dinara u stoci i gotovinski kapital od 26.000 dinara.

U Rači je za vreme Drugog svetskog rata čuvano Miroslavljevo jevanđelje najveći i najvažniji dokument srpske književnosti iz 12. veka. Za vreme Drugog svetskog rata iguman Platon Milojević ga je sačuvao ispod kamenih ploča u oltaru crkve i to ga je spaslo od bugarske kaznene ekspedicije koja je 1943. spalila sve manastirske objekte.

Najveći deo liturgijskih predmeta koji su do danas sačuvani, a potiču iz manastira Rače iz perioda pre Velike seobe Srba, danas se čuvaju u Muzeju Srpske pravoslavne crkve. Predmeti potiču iz manastira Beočina, a iz njega su odneti u Zagreb u toku Drugog svetskog rata. Ove predmete kao i druge opljačkane predmete riznica fruškogorskih manastira u vreme NDH u Beograd je vratio prof.dr Radoslav Grujić, prvi upravnim Muzeja Srpske pravoslavne crkve. Od knjiga posebno treba istaći Pomenik manastira Rače koji je 2005.god. trudom Fondacije Račanska baština objavljen.

Od vrednijih eksponata u manastiru i riznici danas možete videti : deo moštiju sv.Teokstita ( kralja Dragutina ), predmete Hadži Melentija Stefanovića : ustaničku zastavu iz 1807.god., vojvodsku kasu, oružje i zlatan krst s lancem koji je Hadži Melentije dobio od ruskog cara...

Patrijarh srpski gospodin Pavle je bio jedno vreme monah u Manastiru Rača. Zahvaljujući njemu, deo svetih moštiju kralja Dragutina, osnivača i ktitora manastira, ( monaško ime Teokstit ) od skora se mogu videti u manastiru.

Manastir se nalazi oko 6 km od Bajine Bašte. Na izlasku iz Bajine Bašte, sa puta ka Kaluđerskim Barama, tj. putu ka Zlatiboru preko Tare, skreće se na put za Manastir.

( Na fotosu na kome je pod staklom uramljena 'slika' je antiminis (plaštanica ili tkanina sa slikom polaganja Hrista u grob, i ušivenom česticom nekog svetitelja - obavezna prilikom liturgije) osvećana 1770. od Jovana, prvog arhiepiskopa Karlovačkog. Na fotosu gde je pored knjige kandilo, je Srbljak -bogoslužbena knjiga sa službama srpskim svetiteljima - iz 1762.)

(Dva fotosa su sa uspona na Taru, gde se na dužini od nekih pedesetak metara, ima pogled na manastir Raču. Procenjujem da je u pravoj liniji ta razdaljina oko 2 km.)

Фото и текст обрада Господин Ненад Глишић из Будисаве код Новог Сада уредник и главни сарадник сајта.