Početna

Rotterdam Amsterdam Utrecht

Emmen

Ede

Nijmegen

Breda

Eritrea

Kalendar Sveštenstvo Ikone

 

 

 Početna MANASTIRI

CRKVE Saradnici

Манастир Сретење
 Дучаловићи  на Овчару

''Први сачуван помен о манастиру Сретење, смештеним под самим врхом Овчара, потиче из 1623, и односи се на његово рушење. Обновљен је тек 1818. трудом монаха Нићифора Максимовића, потоњег епископа ужичког. Црква је једнобродна, са дубоком, споља петостраном олтарском апсидом, плитким правоугаоним певницама и припратом готово квадратне основе, над којом је подигнута кула-звонара. Засведена је полуобличасто, са слепом калотом над припратом. Фасадна декорација сведена је на камени сокл и благо профилисан кровни венац. Доње партије наоса, олтарске апсиде и зидане олтарске преграде, као и мермерна амвонска розета у облику шестокраке звезде, са бордуром од срцоликих листова бршљана, датују сретењски храм на крај XVI века. Живопис наоса, олтарског простора и зидане олтарксе преграде из 1844. рад је Живка Павловића из Пожаревца, док је Никола Јанковић аутор сликане декорације припрате. На строгост у избору, како иконографских тако и ликовних решења, и овако конзервативног зографског сликарства, са тек понеким елементом барока, утицао је дубоко религиозан Нићифор Максимовић. Манастирски комплекс је опасан зидом 1845. Већина конака, као и имање са виноградом у Паковраћу, припадају времену ужичког епископа. Конзерваторско-рестаураторски радови на архитектури и зидном сликарству обављени су током 1988.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС.)

Манастир је споменик културе великог значаја.

’’ Manastir Sretenje
Nalazi se u izuzetnom prirodnom okruženju, na zaravni ispod vrha Ovčara. Nedostatak pouzdanih dokaza podstaklo je ljude na stvaranje legendi o nastanku ovog manastira. Na osnovu dosadašnjih istraživanja veruje se da je manastir nastao u XVI veku, kada se prvi put i pominje, ali prvi pisani pomen pomera izgradnju Sretenja na nekoliko decenija, pa možda i čitav vek unazad. Sačuvani arhitektonski oblici hrama upućuju na stil gradnje sa kraja XVI veka. Manastir je u više navrata tokom prošlih vremena bio rušen i spaljivan. Obnovljen je tek u XIX veku, zahvaljujući monahu, a kasnije i vladici Nikiforu Maksimoviću.

Zidani ikonostas u sretenjskoj crkvi takođe upućuje na razmišljanje o starosti te crkve, kao i ostaci ranijih fresaka ispod sloja koji je na zidu urađen 1844. godine, pogotovo što je to jedini zidani ikonostas u Ovčarsko-Kablarskim manastirima.

Od rukopisnih knjiga sačuvanih do danas u Sretenju, preostale su svega tri: Jevanđelje, Bogorodični kanoni i Minej za mesec jun, koji je značajan jer sadrži Službu knezu Lazaru, kao delo naše crkvene književnosti.

Od rizničkih kovanih predmeta i starina, čuvaju se mermerna krstionica iz XVII veka, rozeta iz XVII veka i ikona Presvete Bogorodice iz XVIII veka. (Informativni web portal grada Čačka)

‘’Manastir Sretenje nalazi se pod vrhom Ovčara, sa jugozapadne strane, u jednoj lepoj udoljitoj zaravni, koja se zove Koronjski do. Ispod te doline proteže se naniže pored novog Preobraženja k Moravi, pokriven gustom šumom, Koronjski potok. Od Sretenja, kao preko kakvog sedla, najlakši je prelaz na suprotnu stranu, jugoistočnu stranu Ovčara, odakle se nižu mnoga sela ukrašena voćnjacima, njivama, proplancima i gustim šumarcima. Od Ovčar Banje do Sretenja ide se uzbrdo za jedan sat dosta napornog hoda, premda danas postoji asfaltni put do samog manastira od Čačka i Parmenca preko Pakovića.

O nazivu mesta Koronjski do, gde se nalazi manastir Sretenje, postoji narodno predanje sačuvano do današnjih dana u vezi s njegovim osnivanjem, koje pominju i stari putopisci, kao što je Vuk Karadžić, Feliks Kanic i drugi. Prema tom predanju, postoji Mala Korona i Velika Korona, na kojoj se nalazi lep planinski izvor. Kad su, verovatno monasi, u staro vreme hteli da zidaju manastir Sretenje , bacili su visoko u nebo, prema vrhu Ovčara krunu, gledajući, kada padne, gde će se zaustaviti, pa tamo da zidaju manastir. Tako je ona pala iznad Male Korone i skotrljala se preko nje do Velike Korone blizu izvora i tu se zaustavila. Otuda je ostalo da ta mesta nose naziv Korone i Koronjski do, što znači kruna.

... Јoakim Vujić veli da ni on nije mogao doznati ko je bio osnivač manastira Sretenja. Doznao je i zapisao to da je nekoliko godina pre njegove posete sretenjska crkva, zajedno s konacima - “kelijama”, bila “ot svirepi Turaka popaljena i do osnovanija (temelja) porušena”. To je najverovatnije bilo za vreme Hadži-Prodanove bune 1814/15 godine, kad su Trojica, Ilinje i drugi manastiri i zbegovi stradali od Turaka.

Kad je Vuk Karadžić, obilazeći ovčarske manastire 1820. godine, posetio i Sretenje, ostvio je podatak da je ovaj manastir odavno bio pust i da ga je tada , 1818. godine obnovio jeromonah sretenjski Nikifor Maksimović, koji je rodom iz Čačanske nahije, iz sela Ježevice.  On se nalazio izvesno vreme u Preobraženju. A kad je taj manastir stradao i zapusteo, on se reši da ga o svom trošku obnovi. O tome je on sam pričao, veli Vuk.

... Kakav je bio izgled manastira Sretenja i kakvi su mu bili konaci pre obnove Nikifora Maksimovića 1818. to niko ne zna, jer nemamo podataka. Vuk Karadžić, koji je u početku obnove posetio Sretenje, piše da je stara crkva bila velika i naokolo svud ograđena ćelijama (konacima), od kojih su se videle samo porušene zidine, kao i temelji od crkve. Zato, valjda, J. Vujić i kaže da “zdanja okresna (okolo) manastirska nisu tako važna”. Izgled obnovljenog Sretenja sredinom prošlog veka, 1845. godine za vreme Nikifora Maksimovića, koji je i kao eposkop užički obnavljao svoj manastir, daje sliku koja nam je i danas poznata.'' (Fragmenti teksta sa sajta Manastir Lepavina).