МАНАСТИР УСПЕЊЕ

OVČARSKO KABLARSKO

Из Манастирског проспекта:

''Трагови живота откривени на истраживаним локалитетима у Овчарско-кабларској клисури указују на постојање насеља још од времена праисторије, преко античког доба па све до средњег века када клисуру насељавају монаси борећи се надаље за очување подигнутих светиња и својих станишта.

Природно изолована и тешко проходна средина била је погодна за живот посвећених монаха, посебно подвижника, пустиножитеља. Крајем XIV века, бежећи пред Турцима који су освајали јужне делове Балкана, у клисуру коју Морава усеца у стрме обале планинских висова Овчара и Каблара, стигли су калуђери са Свете Горе, из манастира Хиландара али и других монашких средишта. Синаити са посебном исихастичком традицијом настанили су се у многобројним тешко доступним пећинама на литицама Каблара подигавши и манастир у подножју, посвећен Преображењу Христовом. Истовремено, али и касније, оснивани су и други општежитељни манастири у беспућу и густим шумама клисуре. Сачувани су или обновљени Благовештење, Никоље и Јовање на левој обали реке, а на падинама Овчара, на десној обали, Сретење, Света Тројица, Вазнесење и Ваведење. Било је и других манастира у клисури које помињу извори и предање али су временом страдали и нестали. Постоје и две капеле и једна црква саграђена у намери да се око ње заснује још један манастир. Уздизањем неких порушених светиња данас живи девет монашких заједница у целини познатој као Српска Света Гора.

Јединствена скупина монашких станишта била је обезбеђена високим кулама стражарама подигнутим на узвишењима која доминирају над улазима у клисуру. Западна кула уздизала се на купастом брду изнад манастира Благовештења, а источна на брегу изнад манастира Јовања. Поред сталног осматрања околине и прилаза, куле су служиле и за прихватање монаха и збрињавање манастирских драгоцености током опасности и непријатељских опсада.

Сачувано предање помиње на издуженом кабларском гребену који се увлачи у корито Мораве кулу са звонаром која је оглашавала часове молитве осталим манастирима у клисури. Записи монаха на рукописним богослужбеним књигама сведоче да је у њој постојала писарница, а испод те просторије и тамница. Како је поменута кула забележена под називом Лествица, то се и тамница може препознати као место добровољног страдања монаха ради духовног уздизања које је описао Јован Лествичник, синајски подвижник, у свом делу под називом Лествица. У кули се налазила и црква Успења Богородице, као што је утврђење изнад манастира Благовештења имало храм старозаветног пророка Илије. Када су утврђења страдала, монаси и народ сачували су посвете њихових светиња. Оба култна места, Илиње и Успење обновио је епископ жички Николај Велимировић у годинама пред Други светски рат, уздижући и друге запустеле манастире Овчарско-кабларске клисуре. На месту које се по траговима порушених здања из ранијих епоха називало градина, а потом кулина, у непосредној близини зарушене куле, њеним расу тим каменом подигнута је црква и посвећена упамћеном празнику Успења Богородице. Средствима која је даривала Лепосава Поркић из Београда као и свесрдним залагањем проте Миливоја Маричића из Чачка и Бошка Топаловића, потоњег игумана манастира Никоља, подигнут је храм неуобичајене архитектуре. Угледањем на средњовековне задужбине високих црквених достојанственика Охрида, храмове Светих Константина и Јелене, Богородице и Николе Болничког, владика Николај је желео да на узвишењу изнад манастира Јовања сагради гробницу себи и потоњим жичким епископима.

На начин како су то у XIV и XV веку осмислили његови претходници, архитектуру храма прилагодио је служби сахране и опела архијереја, припремивши и пространу гробницу уз спољни северни зид храма. Његова намера остала је неостварена и непозната савременицима и следбеницима.

Црква Успења Богородице саграђена 1939. године, у освит невоља које је рат донео манастирима Овчарско-кабларске клисуре, готово пола века стајала је празна и запустела као метох Јовањског манастира који је у истом том времену порушен, потопљен и на новом месту изнова саграђен. Беспутној богомољи на Кулини на крају XX века стигли су поклоници и добротвори да спрече њено даље пропадање и удахну живот. Трудом и средствима Милоша Велимировића из Чачка обновљен је храм, изграђен пут и подигнуте прве грађевине за потре- бе будућег манастира. Доласком монахиње Науме на место настојатељице 2003. године, уз свесрдну помоћ народа, настављени су радови на цркви, монашком конаку и уређењу манастирске порте.

Великом и темељном обновом и освећењем које је 2005. године обавио епископ жички Хризостом, нови манастир на древном монашком станишту оживела су богослужења, молитве верника и послушања монаха. Преузимањем упамћене и очуване посвете манастирска црква слави празник Успења Богородице (14./28. августа), а њен јужни параклис Седморицу ефеских мученика (4./17. ав- густа и 22. октобра / 4. новембра).''

''Manastir Uspenje

Na uzvišenju iznad manastira Jovanje, nalazi se manastir Uspenje, koji je vidljiv sa svih strana klisure. U turskim izvorima pominje se 1536. godine. Kada je Vuk Karadžić posetio klisuru 1820. godine, zabeležio je tadašnje stanje ostatka kule na uzvišenju i predanje koje je vezano za ovaj objekat: „Više manastira na brijegu imaju zidine od nekakve kule, koju sad zovu Gradina i pripovjeda se, da je Jovanje nekada bilo lavra, iz koje se zapovjedalo i sudilo svima ostalim manastirima oko Kablara i Ovčara, a na ovoj kuli da im je bila opšta zvonara, pod zvonarom pisarnica (gde su knjige pisate), a pod pisarnicom tavnica“.

Crkva manastira Uspenja ima veoma mali broj prozora uskog pravougaonog oblika, bez ikakvih ukrasa. Crkva nikada nije bila živopisana.'' (Informativni web portal grada Čačka).

Фото и текст обрада Господин Ненад Глишић из Будисаве код Новог Сада уредник и главни сарадник сајта.

 

Copyright © 2005 -