Početna

Rotterdam Amsterdam Utrecht

Emmen

Ede

Nijmegen

Breda

Eritrea

Kalendar Sveštenstvo Ikone

 

 

 Početna MANASTIRI

CRKVE Saradnici

Манастир Св. Архангела Гаврила
Земун

Манастир Светог архангела Гаврила налази се у доњем делу Земуна у Градском парку, најстаријем земунском шеталишту, који је у једном периоду имао посебну улогу у земунској историји.

Земунски Контумац

На овом простору је почетком 18. века, за време владавине цара Карла XI  (1711-1740) захваљујући специфичним историјским околностима, био формиран Земунски Контумац поводом велике епидемије куге, која је представљала опасност не само за ове просторе, већ и за читаву Средњу Европу. Наиме, страх од куге или било које друге заразне болести  са Оријента, ширио се због одржавања трговинских веза  између Аустрије и Турске, а преко ње и са даљим Истоком. Због тога су формирани контумаци, санитарно-привредне установе, које су биле намењене, увозу, извозу и продаји робе и  постављени су на пет места дуж Аустријске границе према Турској. Главни контумац је био у Земуну као најпогоднијој тачки за трговину.

Устројство ових установа  је било подређено строгом поштовању санитарних прописа. Примљена роба се чистила и зрачила по посебној процедури, па тек онда пуштала у промет, а сви путници са територије ондашње Турске су на лицу места били подвргавани лекарским прегледима. Они код којих би се манифестовали симптоми заразних болести, враћани су или  су бивали измештени у једну изоловану бараку на Дунаву. Остали здрави путници су задржавани извесно време у Контумацу који је зидом био ограђен од осталог дела вароши. С обзиром на то да је њихов боравак овде могао да траје и дуже од седам недеља, јавила се потреба за подизањем богомоље у склопу овог карантина. Подигнуте су прва и на њеном месту и друга, данашња, црква посвећене Светом Архангелу Гаврилу, као и Римокатоличка црква недалеко од ње.

Изградња цркве

О првој цркви не знамо много. Извесно је то да је подигнута одмах након формирања Контуманца (1730) и да је постојала свега 55, највише 57 година. Ова првобитна црква није представљала адекватно грађевинско решење и није била у стању да одговори на специфичне захтеве овог места. С тога је цар Јосиф ИИ (1780-1790), син царице Марије Терезије, издавањем дозволе одобрио земунском сапунџији Теодору Апостоловићу да о сопственом трошку изгради нову цркву. Услови које је том приликом поставио су да се испоштује план градње који изискује три хвата земљишта и да то не буде Контуманцу на штету, да се богослужења  не врше свакодневно, већ само о великим празницима,  и да се у сврху градње не сме скупљати новац. Иначе, ктитор цркве, пореклом Грк, познат је земунски добротвор. Осим ове светиње, Богородичиној цркви је даровао низ уметничких дела, а граду је поклонио „Тошин бунар“ (остало је забележено занимљиво предање у вези са настанком овог бунара по коме се Теодору у сну јавило да се попне на свој виноград и да са висине пусти буре у долину. На месту где се оно заустави, требало би да ископа бунар и да тим водом испира своје болесне очи и оздравиће, што се и догодило).

Архитектура храма

Храм је грађен у барокном стилу, а архитектонско решење храма је било прилагођено његовој намени. Контумацисти не само да су били одељени од града, већ су били изоловани од овде запослених радника и службеника, тако да је то био фактор који је одредио карактеристично уређење унутрашњости цркве, што се одразило и на њену спољашњост. Простор је подељен тако да је формирано пет карантинских одељења од којих је свако имало свој посебан улаз. Била су издвојена зидом висине од једног метра од централног дела цркве, а простор према плафону је био застакљен, чиме је била искључена могућност мешања људи у карантину са остатком народа присутног у цркви. Северна врата која данас једина служе за улазак у цркву и јужна која су сада изнутра зазидана, са оних пет намењених карантинским одељењима, укупно чине седморо врата. Могуће је да разлог управо овог броја лежи у његовој символици у хришћанству, или је намера ктитора била да у томе подражава манастир Жичу у ондашњој Аустрији, а можда је то само ствар практичне природе. У олтарској апсиди уграђено је пет ниша изнад којих су постављени прозори. Таквих прозора у осталом делу цркве има још једанаест. Са додатим певничким просторима добијена је једнобродна грађевина основе двогубог слободног крста с двоспратним звоником који је дозидан на западном делу цркве 1825. године.

Иконостас

Иконостас је рађен у дрвету, праволинијским, равним површинама, са плитким олучним жљебом по дужини главних стубова - носача иконостаса. Око престоних икона (св. Никола, Богородица, Христос Спаситељ, св. Јован Крститељ) и икона на врху иконостаса (Спаситељ на Крсту, Богородица, св. Јован Богослов) израђена је лепа орнаментика са флоралним мотивима - позлаћена резбарија у дрвету барокног стила. У вези са уметником који је израдио иконе на иконостасу, јављају нам се две претпоставке. Један извор помиње само познатог земунског сликара Димитрија Братоглића, док већи број писаца поред њега помиње и његовог помоћника Константина Лекића. Вероватно је да су обојица били ангажовани у периоду од 1830-1831. године, с обзиром на то да се уочава разлика у колориту између горе поменутих икона и  икона у соклу (св. Никола, Сусрет Пресвете Деве Марије и Јелисавете, Христос у храму  и Усековање главе св. Јована Крститеља), у односу на иконе изнад северних двери (Св. Симеона, Св. Саве и Св. Арсенија), царских (Тајне вечере) и изнад јужних двери (Св. Василија Великог, Св. Јована Златоустог и Св. Григорија Богослова).

Треба рећи и то да услови у којима се верски живот војвођанских Срба у новоизграђеном храму одвијао, нису  били повољни. Током 18. века се осећао притисак да се српски народ покатоличи, што ће се продужити и током 19. и 20. века. Упоредо са овим тежњама, Мађарска је спроводила политику денационализације и мађаризације, а  са треће стране су били под притиском аустријског двора, судова и власти. Марија Терезија јасно истиче својим рескриптом из 1741. године да „се осим римске вере неће трпети ниједна друга вера“. Њен син Јосиф II је као један од представника просвећеног апсолутизма издао 1781. године „Патент о толеранцији“, којим се и некатолицима даје слобода вероисповести. Ипак својом наредбом ограничава богослужења и укида извесне православне празнике. Временом је под притиском народног отпора попустио и повукао раније одредбе.

 Променом историјских околности у Србији, престаје улога ове цркве као специфичног молитвеног места.  Са повлачењем турске војске из Србије, Контумац је укинут 1872. године. Одласком јединих „парохијана“ ове цркве, она је све више добијала обележје само једног сакралног историјског споменика.

У наредном периоду, са доласком руских избеглица у Земун 1920. године, Патријарх Димитрије ју је уступио словенској браћи за њихове богослужбене потребе. Нажалост, не постоји архивска грађа која би јасније осветлила овај период. Временом је руска колонија у Земуну због исељавања и умирања становништва нестајала, тако да се број присутних на богослужењима нагло смањивао. Са смрћу протојереја Михаила Котљаревског 1972. године угасио се ред духовника руске народности при овом храму.

Црква ће се још једном прилагодити посебној намени, поставши манастир 1990. године у периоду када ја старешина храма био тадашњи јеромонах Филарет (сада Епископ милешевски) који је посебно био ангажован на  мисионарској делатности храма, коју и садашњи старешина о. Радован Биговић са свештенством обавља са великим успехом. Њиховим залагањем је 2001. године по благослову Његове Светости Патријарха Павла формиран  „Хришћански културни центар“ при храму у циљу афирмације хришћанске културе. Активности центра усмерене су ка издавачкој делатности, организовању разних семинара и верске наставе за одрасле.

(Текст је преузет са интернет изданја часописа Патријаршије ПРАВОСЛАВЉЕ, број 963, аутор: Јована Лазић).

Поред православне цркве Св. Архангела Гаврила налази се римокатоличка црква св. Рока која је саграђена 1836. Подигнута је око 1836. године за време контумацког директора Франца Минаса, по плановима Јозефа Фалбера, а на месту старије католичке контумацке капеле.