МАНАСТИР ЖИЧА

Царска лавра - Жича Седмовратна

 

Žička crkva posvećena Hristovom Vaznesenju, zadužbina je Stefana Prvovenčanog, podignuta kao središte arhiepiskopije i krunidbena crkva srpskih kraljeva.

Hram je podignut verovtno pre 1217/18. godine, kada je Stefan Nemanjić krunisan.

Drugi ktitor hrama bio je Radoslav, sin Stefanov, koji je 1228. godine u Žiči krunisan za kralja, a podigao je spoljnju pripratu.

Žiča je dobila još veći ugled kada je sveti Sava oko 1230. godine u nju preneo mošti Stefana Prvovenčanog, i tu se tada zasniva kult svetog Prvovenčanog kralja.

Ovaj manastir po svom značaju izdvaja se od ostalih srpskih crkava i manastira jer je osnovan sa namerom da bude sedište arhiepiskopije, gde će se krunisati kraljevi i postavljati arhiepiskopi srpske crkve. (Lavra, u prvobitnom smislu označava monašku keliju, ali se kasnije taj naziv upotrebljava da označi sedište arhiepiskopa, odnosno označava manastir sa najvišim rangom među manstirima.)

Kao ni jedan drugi srpski manastir, Žiča je doživela tragična razaranja. Prvo veće razaranje bilo je u poslednjoj deceniji XIII veka od strane Kumana

(tatarskog naroda), a obnovio ga je Milutin početkom XIV veka. Zatim je rušen pod najezdom Turaka. Podizana i rušena, Žiča danas malo liči na onu iz vremena kralja Stefana Prvovenčanog i arhiepiskopa Save.

Velika manastirska crkva nosi sve odlike zrelog Raškog graditeljskog stila čiji je rodonačelnik Sv. Sava.

Hram je bio ukrašen freskama tek posle sticanja crkvene samostalnosti 1219. Najstarije freske u Žiči, izvedene neposredno po Savinom povratku u

zemlju, sačuvane su samo u pevničkim prostorijama. U ostalim delovima crkve - u oltarskom prostoru, naosu i staroj priprati, one su kasnije, zbog

oštećenosti, zamenjene novim slojem. I pevnice su, medjutim, sačuvale živopis samo na donjim površinama zidova. Na istočnim stranama, u zoni gde

su se po pravilu nalazile samo pojedinačne figure, sačuvane su scene Raspeća Hristovog i Skidanje sa krsta. Na ostalim prostorijama pevničkih prostora bili su prikazani likovi apostola, od kojih je u južnom sačuvano šest figura, dok su u severnom, u većoj meri ostećenom, vidljive samo dve. Istom, najranijem periodu pripadaju i poprsja Arhanđela u polukružnim poljima iznad ulaza u bočne kapele. Preostali delovi prvog sloja pokazuju, zajedno sa zidnom dekoracijom, glavne studeničke crkve, početne oblike monumentalnog stila srpskog slikarstva XIII veka.

Žiča u našem narodu ima veliki ugled. Naziva se "sedmovrata Žiča" zato što je u njoj krunisano sedam srpskih kraljeva. (Za svako krunisanje otvarana su nova vrata, a odmah potom i zazidavana - da se kralj ne bi 'vratio' medju nekrunisane glave.)

Када се почетком XIII века Свети Сава вратио са Свете Горе у Србију са моштима светог му родитеља Симеона мироточивог, српска држава је

била потрешена сукобом између Стефана и Вукана. Помиривши завађену браћу Свети Сава је заједно са Стефаном одлучио да сагради

манастир Жичу као српску царску лавру. Место на ком се градио манастир било је подједнако удаљено и од Цариграда и од Рима, што је Божијом помоћу значило да је Србија на раскршћу између православног Истока и римокатоличког Запада.

Као архимандрит манастира Студенице Свети Сава је кренуо 1219. године у Никеју, тадашњу престоницу васељенског патријарха и византијског цара. Патријарх Манојло Сарантен Харитопул и цар Теодор I Ласкарис додељују архимандриту Сави "Акт о аутокефалности српске цркве", хиротоничући га на Цвети 1219. године за првог српског архиепископа. Манастир Жича постаје седиште српске архиепископије.

 

У манастиру Жичи је већ 1220. године архиепископ Сава хиротонисао осморицу епископа, да би 1221. године на Сабору духовне и световне властеле крунисао свог брата Стефана за првог српског краља. "Краљ се тога дана неисказаном радошћу радоваше, не ради венца краљевског, већ ради тога што се са свих страна скупило мноштво народа који су дошли да виде како је његова црква красна. Црква је била величанствена тако да је сваки који ју је видео, мислио да је то земљско небо."

У трећој деценији XIII века црква је премалтерисана и обојена у црвено. Верујући да црква почива на крви мученика, што је на Светој Гори било оживотворено у црвено обојеном лицу храмова као што су Лавра и Ватопед, Свети Сава је захтевао од мајстора да Цркву Светог Спаса обоје на исти начин. Црвена боја је симболисала краљевство.

Повеље краља Стефана Првовенчаног (1196-1228.) и његовог сина, краља Радослава (1228-1234.), спадају у најстарије историјске изворе о манастиру Жичи. Надаље у другој, односно трећој деценији XIII века ове повеље су преписане у XIV веку на зидове пролаза, испод куле и на улазу у цркву.

Повељама благочестивих и христољубивих српских краљева манастиру Жичи је даровано преко 57 села, 8 планина и 217 породица.

Благодарећи краљу Стефану Првовенчаном Жича је имала једну од најбогатијих ризница у којој су се налазили риза и појас Пресвете Богородице, део Часног Крста, десна рука и део главе Светог Јована Претече, мошти светих апостола и мученика, иконе, златне сасуде и одежде.

У једном запису из 1829. године говори се да је Жича само једна велика рушевина. Обнова запуштеног манастира започиње од 1855. године захваљујући трудољубивом епископу Јоаникију Нешковићу. Већ 1882. године у Жичи је крунисан краљ Милан Обреновић. Највеће страдање Жича је доживела за време Другог светског рата када су немачки окупатори бомбардовали манастир.

Део северног зида је до темеља порушен а сви објекти који су се налазили око цркве били су запаљени. Бомбардовање манастира Немцима није било довољно, већ су и владику жичког Николаја Велимировића одвели у ропство, у логор Дахау.

У периоду 2006 - 2008. године обележава се осам векова постојања манастира Жиче низом културних догађаја,

Фото и текст обрада Господин Ненад Глишић из Будисаве код Новог Сада уредник и главни сарадник сајта. 

Copyright © 2005 -