Manastir je sagrađen oko 1427.godine, za vreme vladavine Despota Stefana
Lazarevića. Manastir pripada resavsko-moravskoj školi, grupi od 12 manastira
čija je istorija tesno povezana sa manastirom Manasija.
Na desnoj obali Velike Morave, južno od Svilajinca, a zapadno od Despotovca
i manastira Manasije, u Donjoj Resavi, nalazi se šest manastira nastalih
verovatno u istom razdoblju - krajem XIV i početkom XV veka - kada i
manastiri Ravanica i Manasija (Resava).
To su, idući od juga: manastiri Jaković (odnedavno parohijska crkva), Tomić,
Radošin (Radešin), Ivković (o njemu ne nalayim podataka), Zlatenac, Dobreš,
Miljkov manastir, i ostaci manastira Devesinje.
Ima podataka da je 1420. u Bukovici (sada Miljkov manastir) radila
prepisivačka škola. Ako se ima u vidu da je Manasija (Resava) bila veliki
prepisivački centar, tj. centar 'izdavanja i štampanja' knjiga, a da se
neretko prepisivanje obavljalo i u 'filijalama', nije isključeno da su ovi
donjoresavski manastiri imali tu ulogu.
Crkva ima veličinu 9,87 x 5,41 u obliku pravougaonika sa polukružnom
oltarskom apsidom.
Nije poznato kada je manastir tačno porušen. Najverovatnija pretpostavka je
da se to dogodilo neposredno posle velike seobe Srba 1690. godine.
Manastir Zlatenac je više puta dizan od temelja (ili obnavljan): prvi put
1923/1924; drugi put 1952/1953; treći put 1966.god. i četvrti put 1983/1984.
Danas je Zlatenac ženski manastir
Dalje, u tekstu pod navodnicima, koristim tekst iz novina.
Manastir
''Nadživeo selo
Do godine 1825, na desnoj obali Velike Morave, nedaleko od Svilajnca,
postojalo je selo Zlatenac. I u njemu svetinja podignuta u doba despota
Stefana Lazarevića. U akciji kneza Miloša, kojom je vršeno ušoravanje i
grupisanje sela i doterivanje gradova, ovo selo je, zbog čestog plavljenja i
neprikladnog rasporeda kuća - raseljeno. Ali, temelji crkve posvećene svetim
Vračima i dalje su ostali mesto okupljanja i molitve. Sveto mesto i izvor
lekovite vode postajali su sve poznatiji, pa su tu dolazili i vernici iz
udaljenih krajeva zemlje. A legenda o petorici braće, koji su podigli pet
manastira u monaškoj oazi Donje Resave, nastavila je da živi, da se
dopunjuje i otkriva nove detalje iz života ovog kraja.
Iako svaki stanovnik ovog kraja zna da je manastir dobio ime po selu, prvo
će vam ispričati priču o Tuti, Jakovu, Miljku, Tomi i Zlatku i uputiti vas
da posetite i ostale svetinje, koje nose imena po svojim "osnivačima".
Da li je ktitor despot Stefan ili neko od njegove vlastele nije nikada tačno
utvrđeno, ali je sigurno da je manastir nastao u vreme kulturnog i duhovnog
procvata moravske Srbije. U njemu su boravili učeni ljudi koji su pomagali
prosvetiteljskom radu, čiji su centri bili u Manasiji i Ravanici. U isto
vreme bio je i stecište monaha koji su bežali ispred Turaka iz južnih
krajeva i sklanjali se u ovaj i obližnje manastire. Dolaskom Turaka i u ove
krajeve, manastir je do temelja spaljen, ali narod je i dalje ovo mesto,
nazvavši ga crkvine, poštovao kao svetilište.
Pisani dokument u kome se pominje Zlatenac, datira spočetka 18. veka, iz
vremena austrougarske vladavine. Na generalštabnoj karti ucrtano je i selo
Zlatenac sa crkvom, koje je prema daljim podacima, opustošeno, a crkva
urušena. Kasnije, 1734. godine, postoji zapis da je "manastir Zlatenac živ i
da peva...’’ Smatra se da iz tog vremena potiče legenda o petorici braće,
kao osnivačima pet manastira, koji su, verovatno, pomagali njihovu obnovu.
Ponovo je manastir porušen 1811. godine. Zabeleženo je da su Turci, posle
gušenja Prvog srpskog ustanka, rušeći svetinje u ovom kraju, manastir
Zlatenac "gađali topovima sa susednog brda’’.
Četvrta obnova manastira počela je početkom 1980. godine, kada je Zlatenac
prestao da bude metoh Miljkovog manastira (stare Bukovice) i postao
samostalni opštežiteljni, ženski manastir.
Danas, do ove svetinje dolazi se asfaltnim putem. Dočekaće vas mirni,
skriveni kutak, organizovan kao uzorno domaćinstvo, okruženo šumom, livadama,
vinogradima i Moravom. Na ulazu, sa leve strane pčelinjak, sa dvadesetak
košnica, sa desne tor u kome se gaje dugouhe ovce i koze, bele i braon boje.
U dvorištu, kojim dominira novi zvonik, šetaju kokoške, čokanjuše i paunovi,
koji se šepure, kao da su svesni svoje lepote.
U centralnom delu je crkva posvećena svetim vračima, Kozmi i Damjanu, a iza
nje, uređena česma, sa sobrašicom, za odmor starih i umornih.
Iza česme staza sa 164 stepenika i malim odmorištima, vodi do vodenice, koju
su manastiru darovali braća Ilić, iz sela Brzan kod Batočine, sa željom da
posluži "manastiru i narodu i pomogne vraćanju duhovnosti i tradicije’’. (Na
slikama se vidi i da je prevoz onoga što se melje mehanizovan - po šinama
postavljenim na stmini vuče se vitlom na struju vagonet sa robom.)
U arhivu, u Jagodini piše da je krajem 19. veka na "ovom potezu bilo 96
vodenica vrtlara, koje su velika prepreka za plovidbu’’. Danas je ovo jedna
od retkih u kojoj meštani obližnjih sela mogu samleti kukuruz i pšenicu.
Možda će u njoj, dok vodenički točak pravi beskonačne krugove i paspalj
poleže po vodeničarima, nastati nove legende i nastaviti se stare priče,
poput one o manastirima koji su posvećeni apostolima (Tomić, apostolu Tomi,
Jaković - Jakovu...).
Možda će se u neko, još nesagledivo, buduće vreme govoriti da je manastir
Zlatenac dobio ime po tome što se u njegovoj vodenici najlepše mlelo zlatno,
kukuruzno zrno.''
(Tomislav Ž. Popović "Danas" okt. 2006.)
Živopis u crkvi je novijeg datuma. Fotografije živopisa su sa interneta.
Manastir Zlatenac nalazi se na oko 10 km udaljenosti od Svilajnca u ataru
sela Gložana.
Манастир Златенац
Између села Радошина и Гложана, на десној обали Велике Мораве, постојало је
село Златенац које је 1825. године кнез Милош раселио у познатој акцији
урбанизације градова и ушоравања и груписања села. У атару бившег села
Златенца остали су темељи старе цркве код којих се народ окупљао о
празницима, посебно због извора лековите воде који се налазио у непосредној
близини.
Народна традиција коју је забележио Милан Ђ. Милићевић, о петорици браће,
ктиторима пет манастира на овом простору - Тута (црква на тзв. Тутином брду
у Малом Поповићу), Јаков (Јаковић близу Мораве), Тома (Томић), Златко
(Златенац у Радошину) и Миљко (Миљков манастир у Гложану) - неприхватљива је
не само због наивности, већ и због много других разлога. Манастир је добио
име по селу, које се у првој половини XVIII века помиње као ненасељено.
Једноставно, народна машта је густину светиња на малом простору покушала да
објасни рођачким односима њихових ктитора. Ктиторе овог и осталих малих
манастира у Ресави, треба тражити или међу ситном властелом из доба
деспотовине, или међу монасима који су избегли са југа из предела под
турском окупацијом, а овде су им у близини биле две значајне и поштоване
владарске лавре - Раваница и Манасија.
Никаквих података о манастиру немамо из времена слободне српске државе и
првих векова турског ропства. Тек у доба аустријске окупације северне Србије
помиње се јеромонах Софроније у Златенцу 1734. Значи да је манастир
постојао, али у каквом стању није познато. Ни Јоаким Вујић нити Вук Караџић
не помињу манастир Златенац.
Обнова манастира Златенца отпочела је 1952. године а завршила се тек 1966.
године када је епископ Хризостом извршио његово освећење. Највећи део посла
су обавили верници села Гложане, као и монаси Миљковог манастира, а све уз
стручну помоћ Регионалног завода за заштиту споменика културе из Крагујевца.
Механизацијом и потребним материјалом обнову су помогла и друштвена
предузећа: ТЕ Морава из Свилајнца, Каблови из Светозарева и Водовод из
Крагујевца.
Црква манастира Златенца посвећена је светим лекарима Козми и Дамјану,
зидана је од сиге са нешто пешчара и ломљеног камена. Црква има правоугаони
облик основе са олтарском апсидом на истоку. Над централним делом се издиже
осмострана купола ослоњена на квадратно постоље. Двоводни кров покривен је
црепом. Живопис је нов.
Адреса: 35210 Свилајнац; тел: 035/337-242
Фото и
текст обрада
Господин
НенадГлишић
из
Будисаве
код Новог Сада уредник и
главни сарадник сајта.
